DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

DUŠAN LAZIĆ


U PARTIZANSKOM SREMU



MATICA SRPSKA


Štamparsko preduzeće ''Budućnost'' - Novi Sad 1961.

U MARTINCIMA


U Martince sam došao preko Laćarka, odakle sam, dan-dva ranije, najavio svoj dolazak, pa su me ispred sela na Krbanskom salašu dočaekali Vojko Prijić i Duško Radaković, skojevci, članovi rukovodsva mesne organizacije Skoja, Fašistička straža na pruzi, preko koje smo morali preći, ila je tih dana nešto pojačana. Zato su Vojko i Duško bili oprezniji nego obično. Kad smo, bez ikakve nezgode, stigli do Grozdićeve kobile, tamo su nas dočekali Marko Gvozdić i Milan Grujić. Ostale omladince iz rukovodstva mesne organizacije sreli smo na susednom Relićevom salašu.

Te noći održali smo sastanak martinačkih skojevaca. Razgovarali smo o tome kako da učvrstimo mesnu organizaciju. Izabrali smo jednu drugaricu u rukovodstvo i odredili pročelnike grupa. Saznao sam tada da je u Martincima, krajem te 1943. god, bilo šezdeset i devet članova Skoja, a u Usaoju sto deset mladića i devojaka. Neorganizovanih omladinaca skoro i nije bilo, jer su svi listom, na ovaj ili onaj način, pomagali oslobodilačku borbu i učesvovali u narodnooslobodilačkom pokretu. Aktivnost omladinske organizacije bila je otuda značajna.

Prošlo leto, rekli su, palili su fašističko žito. Prikupljali su obaveštenja o kretanju neprijatelja. Odlazili su u partizuanske štabove i komande. Prebacivali partizane iz Srema za Bosnu i iz Bosne za Srem. Skupljali su odeću, obuću, i hranu za borce, koje su kravanima kola dopremali na sabirna mesta. Ni kulturno-prosvetni rad u selu nisu zaboravljali... I sve su to radili tako reći na očigled fašista. ''Mnogo šta oni vide i znaju, ali ćute'', rekao je jedan omladinac, pola u šali, a pola u zbilji, ''jer kod nas vlada nepisani zakon koga se svi pridržavamo, i narod i fašisti. Mi, Martinčani, naime, ne dozvoljavamo da se fašisti kroz selo pojedinačkno kreću. Što se grupa tiče, to kad-kako, zavisi od okolnosti... Ko god je prekršio ovaj zakon bio je kažnjen. Za to su se već pobrinuli: Kuštra, Škara, kao i udarne trojke iz mesta ili partizani koji bi se nalazili kod nas na bolovanju''.

I


Ovakvi mladići moraju se odmah zavoleti. To brže što sam znao njihovu prošlost, prošlost njihovog mesta, a posebno za ''Martinačku bunu'', koja je izbila noću između 25. i 26. februara 1942, kada su javno rekli ko su i odlučno stali nasuprot okupatoru i narodnim izdajnicima. Napad na fašističku opštinu i žandarmerijsku stanicu, koji su izvšili pod rukovodstvom narodnog heroja Veljka Paunovića - Stanka, potresao je ne samo fašističke glavešine u srezu, već i one mnogo dalje. Tog dana fašisti su Martince stavili na spisak opasnih mesta. Od tada selo je bivalo meta mnogih fašističkih zločina. Ali i kolevka mnogih partizana. U 1942. i 1943. nekoliko stotina Martičana stajalo je u redovima partizanskih odreda.

II


Jesen 1943. godine. Kukuruzi se uveliko boeru. U selu se pronela vest: Došao Alija! Što je za sve Matrtičane, i stare i mlade, bilo sasvim dovoljno da znaju o kome se radi, jer se biviši sluga Porodice Šarčević, sada esesovac, već pročuo po svojim zločinima. Naročito po zlodelu u ''bosutskoj tragediji''. Gde je bio glavni koljač dece i žena. Ranjen je negde u Bosni, dva meseca se lečio u osiječkoj bolnici, i ebo ga sad u Martincima, kod bivših gazda, da se nahvali i nahrani pre nego što krene u nove zločine. Zar to da se dozvoli? Ne, za takce su u Martincima sati odbrojani. Rajko Todorović je odmah pronašao Borislava Štrbačkog - Kuštru, komandira partizanske čete Prvog fruškogorskog odreda, koji se tih dana nalazio u Martincima na lečenju. ''Kuštro, hajde, stigao je Alija! Enoga u kući Soke Šarčević, u Čatlovu. Malo je nazgodno, pošto je kuća pored same železničke stanice, gde je neka nemačka jedinica...''

-Ništa ne mari. To nije problem. Nezgodno je što sam ranjen u desnu ruku. Ali za Aliju je dovoljna i leva. Pozovi Belina iz Laćarka, koji je takođe ovde, u selu...

Oko 12 časova, kad su stigli do kuće Šarčevića, još sa dvorišnih vrata, Kuštra je dozivao gazdaricu. Dok ih je ona pozivala da uđu unutra, Kuštra je kroz prozor sobe sa dvorišta video da tamo za stolom sedi Alija. Pitao je domaćicu da li ima masti za prodaju, a kad je ona odgovorila da nema, zatražio je čašu vode. Ne znajući ko su zapravo namernici, domaćica je pošla po vodu, pozivajući i njih unutra. Kad su se našli u sobi, Alija je pogledao u Kuštru i odmah primetio ruku u džepu i pištolj koji se nije mogao sakriti. Pobledeo je. I na Kuštrino ''Zdravo!'', skočio je da zgrabi pušku nedaleko od njega. Međutim, bilo je već kasno. Četiri metka srušila su ga na zemlju.

Čuvši pucnjavu, ljudi su se počeli skpupljati. Ali je Kuštra, čim je istrčao iz kuće, dao znak narodu da beži, zbog opasnosti od fašista.Neki deda se kolima dobro je, međutim, razumeo celu stvar. ''Je si li ga koknuo, momče?'', zapitao je Kuštru. Ne čekajući odgovor, mrmljao je ''Dobro je, dobro je!'' I pomogao Kuštri i Belinu da natovare mrtvog Aliju na kola. Na putu do Save, kad su prelazili glavnu cestu, naišli su na neku fašističku jedinicu. Ali se sve dobro završilo. Lešina je bačena u Savu. A još jedna fašistička puška dopala je pravih ruku.

III


Jula 1943, Martičani sa galavne ulice uočili su kako, svakog drugog dana, kroz selo prolazi neki fašistički motociklist. Bili su već sigurni da je to kurir za vezu imeđu vašista u Rumi i u Bosutu, pošto je, kao i svi kuriri, bio dobro naoružan. Imao je šmajser, pištolj, bombe. I obavezno ranacna leđima.

Jednog lepog dana, kako se to obično kaže, kuriru motociklistu pukla je guma. Gurao je motor. Tražio od ljudi gume kako bi popravio kvar, ali uzalud. Mnogi nemaju guma, a oni koji imaju ne daju.

Za to vreme, obavešteni su: Sava Nešić - Škara, obaveštajac u mestu, Milorad Malešević - Džaja, sekretar partijske organizacije, Vita Miličević, komesar komande mesta, Borislav Štrbački, Ljuboja Komnenović i Milorad Grubić - Kepec.

Dogovor je bio da fašistu živog uhvate. Ali kako? Džaja je rekao da ne treba pucati, jer se u selu nalazi oko dvadeset ranjenika, i da se u sličnim prilikama ne vrše slične akcije. Tim pre što se očekuje da će kroz selo proći neka veća nemačka jedinica koja može i stacionirati u mestu, što nikad nije iskljućeno.

-Nisam znao, Džaju, da se i ti bojih, rekao je Vita.

Pošto je fašistički kurir, dok su se oni dogovarali, bio izašao iz sela i pošao već prema Kuzminu, to je Džaja odgovorio:

-E, da vidiš da li se bojim! Stići ću ga!

Odmah je dohvatio bicikl i posle nekoliko minuta, na kraju sela, ugledao je fašistu, koji je skrenu s puta, skinu bluzu i počeo da demontira gumu. Džaja mu je prišao, i posle pozdrava, upitao zašto ne lepi gumu. Nemac je odgovorio da nema gume i otpočeo priču - kako mu je dosadio rat, kako bi voleo da se već jednom završi, pa ko pobedi da pobedi, svejedno mu je. Dodao je da je rodom iz Bačke i nastavio sa nekim nezgodama iz svog života. Ko da nije izrazit zločinac, pomisli Džaja. Ali se držao svog plana. Rekao je da kod kuće ima gume, da mu kuća nije daleko, i, ako hoće on, časom će mu je doneti. Nemac je pristao.

Džaja se vratio kući. Obavestio drugove, koji su ga čekali. Onda je zaista uzeo parče gume i krenuo ponovo ka Švabi. Borislav Štrbački - Kuštra i Milorad Grubić - Kepec, takođe posedaše na bicike i minut-dva posle Džaje krenuše za njim. Tek što je Džaja stigao do motociklista, koji je čekao, stigoše i Kuštra i Kepec. ''Šta je, defekt?'', upitali su, pošto su se zaustavili. Uveren da su to prolaznici, kao i drugi, Nemac nije ni obraćao pažnju na njih, nego se sav dao na opravku. Kuštra i Kepec su pokušali sa još nekolko uobičajenih pitanja, ali kad Nemac nije pokazao volju za razgovor, oi skratiše uvod, izvadiše pištolje i resko zapovediše: ''ruke uvis!'' Fašist pođe prema šmajseru, koji je ležao na sicu motora, ali kasno. Tri metka odjeknuše i on se sruči pored svog motocikla.

Uskoro od Morovića naiđoše kola. Džaja zaustavi starog kočijaša. Svi zajedno natovariše leš na kola i narediše starcu da vozi. Deda, videći o česmu se radi, poče da kuka: ''Jao, dico, ja se bojim''. Ipak je poslušao i preneo mrtvog Švabu do obližnje šumice zvani Nešić, gde ga je zakopao.

Ostalo se obavilo samo po sebi. Seka Garunović začistila je krv, da bi se izgubio svaki trag osvete. Motocikl, ranac, oružje i poštu poslali su u komandu mesta, u bosutske šume. Među nađenim dokumentima je i plan akcije koju su Nemci spremali na partizane u bosutskim šumama i Fruškoj gori istovremeno.

IV


Do kraja 1943. godine, u celom kraju je bio dobro poznat zločinac Ivan Hauer, prozvan, po žei Marini, debelnoga. Ivan se pročuo po zločinima koje je vršio kao pripadnik fašističke formacije stavionirane na željezničkoj stanici, zbog čega je postao i podoficir.

U Martincima je bilo poznato da Debelnoga voli konje. Zato su ga, jednog dana, Miliško Savić, Jovan Maricki, Žarko Žunić i Borislav Štrbački prevarili i doveli u kuću Save Savića, da mu bajagi ponude za jahanje njegove lepe konje. Kad su ušli u štalu, odmah su ga vezali ularom i razoružali. Negde pred veče odveli su ga do Grozdićeve kolibe, gde su ga saslušali, a potom ga sproveli u komandu mesta, u bosutske šume, gde je ponovo saslušan i osuđen na smrt.

V


Maja 1944. u Martince je došao Bora Karolić - Štroka, dezerter koga su partizani, zbog kriminala, osudili na smrt. On je, međutim, izbegao izvršeje kazne, prebegao fašistima, i od tada počeo prokazivati po selima koga god je znao i gde god je šta video. Bio je već dug spisak lica koje je u smrt oterao.

Sa Štrokom je u selo došao i neki student iz Zagreba. A vest da je poznati denuncijant stigao pronela se kroz Martince za tren oka. Izveštena je i naša obaveštajna služba, gde je plan kako da se pohvataju brzo napravljen. Rešeno je da se angažuje i Mika Kirš, Nemac, kome su fašisti ubili oca, pa se znalo da ih on ne voli. Njegov zadatak bio je da Štroku i studenta dovede nekako u kafanu Lenke Zunićeve. A dalje će već ići.

Najzad, negde predveče, u Lenkinoj kafani sedeli su Kirš, Štroka i student. Uskoro su naišli Miliško Savić i njegova grupa. I sam Martinčanin, Štroka ih je odmah poznao. Ali sve je bilo kasno. On i njegov prijatelj našli su se vezani pre nego što shvatili svoj položaj. Miliško ih je poterao prema Savi i na ''štrikerkinom salašu'' su ih saslušali Sava Nešić i Milorad Malešević. Kod studenta su našli dokumente koju su otkrivali direktive za njihov rad u Martincima i okolini. Zato su, posle saslušanja, sprovedeni u komandu mesta. Na putu i Štroka i i student pokušavali su bekstvo. Skočili su u Savu. Ali ih je nekoliko metaka smirilo. I prekratilo put izdaje.

VI


Ujutro 22. februara 1944. u Martincima je sve vrvilo. Žena mog domaćina, čim je došla sa bunara, počela je da priča ''šta se noćas dogodilo''... ''Naši su razoružali žandarme, govrila je, ima žena koje su sve videle i kako su ih naši terali...''

Te noći borci I bataljona Četvrte vojvođanske brigade zaista su napali žandarmerijsku stanicu u selu i posle kraće borbe razoružali žandarme. Ako se ne varam - dvedeset per žandarma i pet finansa. Zaplenili su dvadeset i pet pušaka, trideset bombi, jedan puškomitraljez, oko pet hiljada metaka i još drugog ratnog materijala.

VII


Ni naša obaveštajna služba nije sedela skštenih ruku. Ona je uzela na nišan fašističke garnizone i njihovo manevrisanje na železničkoj pruzi. Obaveštajac Sava Nešić - Škara ima o tome lepih uspomena. Njegova priča o svom radu počinje sa onim fanom decembra 1943. kada je Žikica Paić - Đokica, član sreskog komiteta KPJ, doveo u Martince Ivana Radosavljevića - Pilota i predstavio ga kao druga odgovornog za obaveštajnu službu. Sava je bio na ličnoj vezi sa novim rukovodiocem i ubrzo je saznao da je njegov rad u strogoj konspiraciji, da o njemu zna u selu samo još sekretar partijske organizacije.

U početku prikupljao je sve moguće podatke o broju i kretanju fašističkih jedinica, borbenom raspoloženju vojnika, njihovom naoružanju i sličnom. ''Obrađivao'' je, kako se govorilo, žandarmerijsku staniciu, finanse, odred nemačke vojske koji je čuvao železničku stanicu, kao i one jedinice koje bi povremeno boravile u selu. Sve podatke slao je preko kurira u komandu mesta, u bosutske šume.

-Šef financa je rekao, pisao je Sava, kad se poveo razgovor o partizanima, da se ne bi borio ako bi ih partizani napali. On je to izrekao u pripitom stanu, pa je podatak možda nesiguran. Ali, treba saznati...

-Ni kod žandarma situacija nije bolje, uočavao je Sava. Više njih su rekli pred proveranim ljudima, da oni ne bi dirali partizane ako partizani ne bi njih dirali. Drugo je sa zapovednikom žandarmerijske stanice Rudolfom Cvetićem. On mućka na dve strane. Bajagi ni on se ne bi borio protiv partizana! Ali njemu nije verovati. Ipak, kad se sve zna, to niej opasan garnizon... Drukčije stoji sa fašističkom jedinicom na železničkoj stanici. Sa njome ću se morati više pozabaviti i o njoj ćete još biti obavešteni...

-Komandant fašističke jedinice na našoj železničkoj stanici, javljao je Sava, radi i na stvaranju četničke organizacije u selu. On dolazi u kontakt sa pojedinim ljudima iz mesta i želi da od njih stvori svoje saradnike. On zna i za naše akcije u mestu, pa se tako reći nikud i ne kreže, jedva se viđa. Užasno se boji. Zbog toga ljudi o kojima govoriim idu kod njega.

Nešto kasnije Sava je dobio zadatak da ispita imamo li nekog svog čoveka na železničkoj stanici u Martincima. Bilo mu je jasno da između pedeset-šezdeset Nemaca nema nikog. Svi su bili fašisti. Ne zna se koji of kojeg gori. Ali tamo je radila Smilja Kurajić, čistačica, veoma siromašna žena. Znao je da je ona srcem i dušom za partizane. Zato je stupio u vezu sa njom. I nije se prevario. Na Smilju niko nije ne pomišljao, a najmanje na nju je mogao sumnjati zapovednik straže Zorko. Međutim, njena obaveštenja su bila vrlo korisna. I uskoro doprinela da se prekinu sve veze pojedinih meštana i komandira Zorka.

VIII


Negde krajem 1943, u Martince je došao Boško Lukičić, predratni oficir. On je služio u domobranu, u Zagrebu. Pošto smo domobrane obično razoružavali i savetovali da više ne odlaze u fašističke formacije, tako smo učinili, i sa njim. On je posle toga obećao Savi Nešiću, sa kojim je bio drug iz detinjstva, da će se u Zagrebu, preko nekog pukovnika, povezati sa partizanima. Sava se o svenu savetovao sa komandom mesta. Posle toga vratio je Lukičiću i odelo i oružje. A Lukićić je napisao pismu Zvonku Jakšiću, oficiru domobranskog zdruga u Sremskoj Mitrovici, u kome ga pozdravlja sa par reči, i predao ga Savi, izjavljujući da je njegov pseudonim - Voja - dovoljan znak za Jakšića da stupi u kontakt sa licem koji će mu doneti pismo. Sava je pismo poslao po Mići Škrbiću, koji je preko svojih prijatelja moga da ispita ko je taj Jakšić i kako da se do njega dođe. Uskoro je Sava mogao da izvesti komandu mesta da je kontakt s Jakšićem uspostavljena.

Prema upustvu Sava se interesovao za brojno staje, naoružanje i pravce kretanja fašističke vojske. Tražio je mape, skice, razna naređenja i slično. Jakšić je dostavljao podatke bez rezerve, sve do detalja. Slao je prepise naredaba i upustava, što mu nije bilo teško, jer je bio administrativni oficir u štabu zdruga. Dobili smo tako i plan utvrđenja Sremske Mitrovice, kao i garnizona na manđeloškoj pustari. Na vreme smo saznavali za dolaske Antuna Bauera, šefa Gestapa u Rumi, u Martince i okolna sela. Pošto su pokreti trupa bili česti, bilo je dana kad je Jakšić slao izvštaj i dve puta dnevno. Zbog toga Sava nije koristio samo Škrbića, nego je angažovao još Vojina Žilića i Milivoja Županskog, koji su radili u fabrici obuće ''Cundra'' u Sremskoj Mitrovici, a stanovali u Martincima.

U leto 1944. već nije bilo šta da se traži u sremskom zdrugu u Mitrovici. Sve što je interesovalo našu obaveštajnu službu dobijeno je. Opšta situacija u svetu i zemlji bila je takva da su se neprijateljske jedinice presipale na našu stranu. U mnogim domobranskim jedinicama kolebanje je bilo sve vidnije. Stoga su komandanta mesta i štaba Bosutskog partizanskog odreda rešili da pozovu prestavnike domobranskog zdruga na pregovore da pređu sa celom jedinicom u NOB. Na sastanak, u kući Vojina Žilića, došli su dva domobranska oficira, a sa naše strane Vasa Vesković, obaveštajni oficir Bosutskog odreda, i Sava Nešić. Posle razgovora, koji je vođen više časoca, domobrani su pristali da pređu na našu stranu. Zbog toga se razgovor nastavio o tome kako i gde da se odigra taj događaj. Posle nekoliko dana ceo domobranski zdrug napustio je Mitrovicu i prešao našim jedinicama u Fruškoj gori.

Krajem avgusta 1944, dakle posle pregovora sa oficirima sremskog zdruga, došla je u Martince Peta lovačka pukovija, čije je zapovednik bio
pukovnik Milan Janković. Vojska se smestila usred sela i ogradila žicom sve prilaze. Vojnici su počeli da vršljaju po selu, pa se moralo misliti kako ih umiriti i učiniti bezopasnim. Pukovnik je stanovao u kući Lazara Radakovića, pa je Sava Nešić stupio u vezu sa njim i zamoli ga da pita bojnika da li bi primio na razgovor predstavnike partizana. Radaković je posredovao i posle nekog vremena obavestio Nešića da je Janković prihvatio predlog. Na pregovore su došli Sava Nešić i Miloš Škrbić. Pošto ih je bojnik primio, Sava je rekao da su oni seljaci iz Martinaca i da su ovlašteni od strane partizana da, u njihovo ime, vode pregovore sa njm, kako bi sa celom pukovijom prešao u NOV. Razume se, kao primer, nabrojali su neke jedinice koje su to već učinile. Janković, međutim, nije hteo da se preda bez naređenja svojih starešina. Tako razgovor nije uspeo. O njemu je obaveštena komanda mesta i štab Bosutskog partizanskog odreda.

Međutim, iz štaba se insistiralo da se sa Jankovićem ponovo deđe u kontakt i obnove pregovori. Zbog toga je Jela Trninić pozvala Jankovića na sastanak u svoju kuću. Bilo je oko deset časova uveče, kada je Janović, sa još jednim oficirom, stigao. Sa naše strane došli su na pregovore: Sreta Grujić, Sava Nešić, Miloš Škrbić i Jelena Stanivuković - Šilja. Janković je zauzeo isti stav kao i ranije, tak oda pregovori ni ovog puta nisu uspeli. Posle toga, naše jedinice, koje su se u to vreme nalazile u okolini, napale su Petu lovačku pukoviju. Mnogi domobrani su u grupama prelazili u partizane, a mnogi pobegli svojim kućama. Tako se pukovija raspala.

LAĆARAČKE DEVOJKE


Kada sam, s jeseni 1943, došao u Laćarak, u rukovodstvu mesne skojevske organizacije, koliko se sećam, bili su: Jelka i Aneđlak Vinklerović, Jovanka Lazarević, Danica Cikuša, Jovanka Vitasocić, Branko Mrkšić, Bosa Barać i Lela Štrbački. Dok je SKOJ brojao oko 75 članova, u USAOJ-u bilo je preko dve stotine omladinaca. Sve su grupe Skoja i Usaoja bili vrlo aktivne. Njih su sačinjavale pretežno omladinke, jer su mladići već odavno bili otišli u partizani.

Laćarak je imao, tada, dp pet hiljada stanovnika. Pretežno Srba. Nemaca je bilo nešto oko šezdeset kuća. A Mađara oko dvadeset. Selo je držala nemačka vlast, a postojale su i mnoge folksdojčerske organizacije, kao i ustaški tabor i straža. Mesna nemačka vojna jedinica imala je sto predeset do dve stotine pripadnika, pa se odmah vidi da su je sačinjavali svi Nemci sposobni za oružje. Taj garnizon održavao je stražu u selu i oko sela. Druga nemačka jedinica obezbeđivala je železničku prugu. Najzad, u slu su povremenostacionirale veće nemačke jedinice regularne vojske, nekad i do dve hiljade vojnika. Sve je to, razume se, ometalo Narodnooslobodilački pokret u Laćarku. Ali, kao što će se videti, nije moglo sprečiti njegov porast i njegovu aktivnost.

Laćarska omladina izvela je mnoge akcije: širila proglase; pisala parole; lepila plakata; dok nije prešlla i na ozbiljna dela. Najaktivnije su bile sestre Jelena i Mala Badanjac, Anđelka i Jelka Vinklerović, Jovanka Vitasović, Jovanka Lazarević i Danica Cikuša.

Fašisti su imali pravu muku da održe u iole ispravnom stanju telefonsku liniju na cesti Laćarak - Čalma. Često se u Laćarku, te 1943. i 1944. godine, mogla primetiri neka užurbanost. U mnogim kućama oštrile su se testere i sekire. A uveče bi tridesetak devojaka i po koji omladinac krenuli na drum. Zahvatili bi čitav kilometar telefonskih stubova. I počeli da ih obaraju. Istina, dosta nespretno. Onako kako to već može nevešta devojačka ruka. Ali za desetak minuta stubovi su bili na zemlji i svaki prerezan bar na tri dela. U toku cele akcije najčešće su se čelue reči: ''Ko će brže!'' A najradosniji trenutak bio je lupanje čašica, kidanje žica i razvlačenje celog krša po kanalima i njivama. Tako bi telefonska linija u dužini kilometra, za nepun čas, prestala da postoji.

Uzalud su fašisti iz Čalme i Laćarka dizali telefonsku slušalici i pokušavali da uspostave međusobnu vezu. Uzalud su pucali i iz Čalme i sa laćarskih bunkera. To nikog nije brinujlo. Istina, meci su padali pored samih devojaka, ali one su već odavno doživele vatreno krštenje. Ponoć bi već prošla. A laćaračka obladina, puna smeha i pesme, vraćala se kući. Kao da ide sa neke priredbe i igranke... Ujutro, fašisti bi izveli čitavu četu vojnika na teren i kupili isečene stubove i rastrgani materijal. Dok je omladina likovala nad službenim izveštajem kako je ''noćas grupa partizana isekla telefonske stubove na liniji Laćarak - Čalma''.

I

U leto 1944. godine, dok je žetva bila u punom jeku, stara želja laćaračke omladine počela se ostvarivati. U rukovodstvu omladine svisu bili srećni kad sam rekao: ''Sutra uveče ćemo u akciju. Palićemo pšenicu na fašističkim imanjima i njivama naših ljudi odakle bi fašisti mogli rekvirirati žetvu. Praktično - zapalićemo pšenicu na imanju stare kaznione, na Sekickomi Cickovom salašu.''

Iako smo ovu akciju čuvali u tajnosti, o njoj se brzo proneo glas kroz selo. Sve jedno drugom u poverenju! Uostalom, to je bila poznata stvar da Laćarci ne mare mnogo za konspiraciju. Poznat je bio i njihov izgovor: ''Mi krijemo samo od fašista, a među sobom ne.''

Uveče, radi obezbeđenja akcije, psustio se iz Grgurevaca jedan vod od komande područja. Kad je pao mrak, u Laćarku je nastala opšta živost kao da u selu ne postoji ni jedan fašist. Oko šezdeset omladinki i nekoliko mladića, pod zaštitom partizanske stražare, krenulo je, najzad, u akciju.

Posle sata hoda, izbili smo na tromeđu Laćarak - Čalma - Stara kazniona. Tu je svako uzeo po red krstina i, sa jednom buktinjom, počeo da trči od jedne do druge, ostavljajući za sobom sve veći i veći preteći plamen. Na jedan mah se sve užari oko nas. Fašisti iz Čalme, sa pustare, iz kaznione i Laćarka počeše pucati, rafal za rafalom. Kiša metaka zabadala se oko nas, jer su naše buktinje i plameni tregovi iza nas bili dobra mete za neprijatelja.

-Ležite u kanal! Komandovao je neko od straže. Ali malo je ko legao. Naša zaštita zaposela je teren kanalima. To su svi znali i zato se nisu bojali vašista.

Prvi vulkan dizao se sa nekoliko kamara neovršene pšenice na Cickovom salašu, jer je u svakoj moglo biti tri stotine krstina, pa i više. Crvena oosveta zabadala se u nebo i pretila na sve strane. Bili smo ponosni na svoje delo. Krenuli smo kući s pesmom, jer smo znali da pšenica iz Srema, pšenica iz Laćarka, neće stići fašistima. Ispunili smo zavet cele naše omladine. I želju svih laćaračkih devojaka i mladića.

II


Dugo su ustaše smatrale Anku Turk, učenicu VI razreda gimnazije, najaktivnijom članicom ustaške mladeži. Ustaška kapa na glavi, ustaški pozdravi i celo njeno držanje navodili su da je ona članica ustaške mladeži.

Anka se stalno kretala u ustaškom taboru i društvu oko njega. Zto niko nije mogao ni slutiti da je ona još 1942. godine postala skojevka, član mesne skojevske organizacije u Laćarku i da je sve što je činala, radila po zadatku, kako bi što bolje koristila Narodnooslobodilačkom pokretu svog naroda.

U Laćarku je uvek bilo nemačke vojske. Ala malo je dana prošlo da se u selu nije zadesilo bar nekoliko partizana. Tako se početkom 1943. godine, nalazio ovde Milan Korica-Kovač, radi obaveštenja o fašističkoj vojsci. I sasvim je prirodno što mu je, u tom poslu, Anka Turk bila glavni pomoćnik.

Tih dana doneta je odluka da treba likvidirati Andriju Cikoru, tabornika ustaškog tabora, koji je, kao organizator mnogih zločina, već dozlogrdio narodu. Postavljalo se samo pitanje kako to sprovesti u delo? Najzad je napravljen i plan.

Bio je lep prolećni dan. Negde oko 4 časa posle podne. Upravo vreme kad se Cikora sa ''posla'' vraća biciklom kući. U kući Milinka Konjevića, koja je preko puta Cikorine, nalazi se Kovač. Anka se šteta ulicom i osmatra kad će Cikora da naiđe. Kada ga je ugledala, dala je znak Kovaču. Bilo je vremena da Kovač pređe do Cikorine kućće i da se skloni u duboki ulaz. Malo zatim stiže i Cikora. Silazi sa bicikla. Jednom rukom otvara vrata. Drugom drži bicikl. A onda oseti cev parabeluma nedaleko od sebe. Nije se zbunio. Brz trzaj vratima. I ludi trk preko dvorišta. Jedan, drugi, treći pucanj... Ali bez uspeha. Letak sa natpisom: ''Ovako će proći svaki fašisti i narodni izdajnik'' spremljen da igkasu Cikorin leš, morao je da pričeka bolje dane.

III


Svi izveštaji o ustaškoj mesnoj straži upućivali su nas da bi sa vodnikom straže Ivelićem trebalo doći u dodir. Tražio je društvo seoske inteligencije. Kretao se među laćaračkim srednjoškolcima, pa je često i bio i sa Ankom Turk. Koliko se moglo znati nije imao nekih zločina na dušu. Stoga se Anka, jednog dana, rešila da pokuša. Kad se našla sa njim ona mu je jednostavno kazala: ''treba drugovi da govore nešto s tobom.''

Ivelić se uplašio više nego što se očekivalo. Ipak je pristao. Anka ga je odvela u kuću gde se nalazio Kalo Mars Jaša, član sreskog Komiteta Partije, koji je razgovarao sa njim. Posle toga Ivelić je pristao na saradnju sa partizanima. I od tog vremena počeo je da dotura oružje, uglavnom pištolje i bombe, a i poneku pušku. Istina, za novac, ali i to je dobrodošlo.

IV


Jednog popodneva, tog istog proleća, negde oko četiri časa, pred kućom Ane Turk zaustavio se neki biciklist. Pogledao u kuću i kad je pročitao firmu, na kojoj je pisalo ''Paja Turk stolar'', ušao je unutra. Na dozivanje ''gazde!'', izašao je čovek, koji je zapitao?

-Koga tražite?

-Gospođicu Anu Turk. Da li je kod kuće?

-Jeste. Tu je. Uđite unutra.

U sobi, gde je pozvan, sedela je sama devojka.

-Jeste li vi drugarica Ana Turk?

-Ja sam.

-Evo ovo je pismo za vas, rekao je mladić i pružio joj žuti koverat ''trgovačkog pisma''. Onda se okrenuo prema vratima i trgao. Ugledao je pušku o zidu. Anka je primetila njegovu nedoumici.

-Ne bojte se, nasmejala se. To je puška moga tate. Neće pucati na vas.

-To pismo treba da dostavite nekako ustaškom taborniku, Cikori, rekao je mladić.

Anka, razume se, nije mogla znati sadržinu pisma. Niti ga je smela otvoriti. Znala je jedino da se kuriri, koji joj je doneo pismo, zove Lođa Jurišić i da je iz Divoša. Ali je osećala da partizani stavlaju do znanja taborniku Cikori kako su im poznati njegovi zločini i da mu prete zbog zločina koje vrši nad narodom.

Sutradan, u toaboru je bilo mnogo življe nego obično. Anka je poslala Ivanku Bartoloma do Cikore. Poručila mu da je juče, dok se nalazila u taboru, nazvao neko iz ustaškog logora u Sremskoj Mitrovici i rekao da će danas doći u tabor da vidi kako se radi u Laćarku. Stoga bi trebalo, tobože, da se tabor uredi i spremi za goste. Cikora je poslao ključeve od doma tabora i rekao da ga članovi ustaške maladeži što lepše urede... Prali su pod, brisali stolice i stolove, ukrašavali slike, na prvom mestu Pavelićevu, a onda, u zgodnom trenutku, Anla spusti pismo u Cikorin pisaći sto.

Oko jedanaest časova bilo je sve gotovo. Skupili su se i članovi ustaškog tabora Cikora, Pelih i drugi. Čekalju goste iz Mitrovice. Cikora hoće nešto da spremi. Neke pribeleške, šta li. Zato otključava sto. Izvlači ladicu. Gleda nešto. Zagleda. Uzima, najzad, pismo. Otvara ga. I čita. Bled je kao krpa. Drhti. Strah mu prolazi kroz kosti. Svi prisutni su zbunjeni. Prilaze mu. On samo što je rekao: ''Ko je ovo ovde stavio?'' Celo društvo je zanemelo. Svi su shvatili o čemu se radi...

V


Prvih majskih dana, te iste godine, na vrata šestog razreda mitorovačke gimnazije, za vreme četvrtog časa, neko je zakucao. Nastavnik nije stiga da kaže uobičajno ''slobodno'', a agent mitrovačkog redarstva banu unutra. Neželjeni gost nije bio nepoznat đacima. O njemu se mnogo slušalo. Znalo se - kad se on pojavi, jedan ili više učenika će sutra izostati sa časa. I ko zna da li će ikada više doći? Stoga đaci prate sa strahom i zebljom svaki njegov pokret, dok on prilazi profesoru i nešto tiho govori. Svi primećuju njegovo skamenjeno lice. I jedva prepoznaju njegov glas.

-Neka izađe Anka Turk.

Anka se digla.

-Ja? Zapitala je iznenađeno.

-Pođite sa mnom, odgovorio je Kovačić umesto profesora.

Kada se vrata zatvoriše, nastade tajac. Niko ništa nije pitao. Ko bi još mislio na pravila stepenovanja? Samo su strah i zabrinutost ostali u očima.

Put od gimnazije do policije nije dalek. Prešli su ga za nekoliko minuta. A onda nezaboravni susret u kancelariji šefa gradskog redarstva. Eugen Đurić, sitan i omalen, ali strah i trepet u gradu, dugo ju je posmatrao kroz naočare i pun zajedljivosti.

-Znate li šta je SKOJ? Pitao je, ne skidajući oka sa devojke i lupkajući nestrpljivo olovkom o sto.

-Znam. To je - Savez komunističke omladine Jugoslavije.

-A otkuda to znate?

-Pročitala sam na objavama streljanih, letos, kada je u Mitrovici bio Viktor Tomić.

Odgovor kao da je odobrovoljio policajca, primetila je Anka, koja je inače znala razloge surovosti ovog zločina. Upravo za njegov slučaj u Divišu na Veiki petak 1942. godine. Đurić je, naime, te noći, pao na kolena pred komandirom čete Prvog fruškogorskog odred, ponavljajći izbezumljeno: ''Molim vas, nemojte me ubiti“ Nemojte, molim vas! Ja sam iz Srema. Narodni čovek. Majka mi je Hrvatica. Biću dobar, molim vas. Radiću šta hoćete...''

Naivni komandir nije primetio obmanu. Poverovao je na reč.

-Pusti ću te kući, rekao je. Neću te ubiti. Pustiću te, ali ćeš raditi za nas. Donositi pištolje i izveštaje...

-Hoću, videćete. Radiću sve što hoćete.

-U redu. Ali, ako me budeš slagao, doći ću pravac u Mitrovicu i na leđima ću te izneti...

Pošto je znala za tu rak-ranu u njegovoj karijeriji, začudila se promeni. A još više kad je Đurić, bez mnogo uvoda, počeo da govori kako je ona Hrvatica, kako treba i dalje dobro da se drži... I da bi ga morala ubuduće izveštavati, svakih petnaest dana, o svemu što se dešava u njenom razredu. Naročito o učenicima čija su braća, sestre ili roditelji pohapšeni ili streljani ili su u partizanima. Zato neka pazi, govorio je, ponovo posebno na one koji čitaju partizansku štampu ili propagiraju za partizane...

Čim se vratila kući, Anka je o svemu izvestila Đoku Brkića i Jašu Nemashajmera. Oni su joj, međutim, savetovali da prihvati zadatak, da ode na satana, da priča policajcu ono što se i iz novina moglo saznati, kak obi videla za čega će se on sve interesovati.

Posle petnaest dana anka je otišla do Đurića. On ju je upoznao sa novim policajcem, rekavši da će ubuduće njega obaveštavati o onome što su se već dogovoeili. Sastanak je zakazan posle petnaest dana.

Na drugom sastanku bilo je više pitanja. Novi agent bio je agresivniji.

-Jeste li razgovarali sa Ćirićem? pitao je.

-Jesam.

-Pa šta kaže?

-Priča o predmetima i ispitima.

-A sa drugima.

-Jesam.

-Šta oni pričaju?

-Dali su se u brigu zbog ispita. Juni se približuje, a gradiva je zaista mnogo.

-Znam. Ali šta govore o politici?

-Ništa. To us dobri učenici. Njih ne interesuje politika.

Izveštaj očito nije zadovloljio ustaškog policajca, pa ipak on se nadao...


***


U krugu ustaškog tabora u Laćarku i mesne ustaške straže počele su da kruže glasine da je pismo u Cikorin sto mogla da ubaci Ana Turk. Izgledalo je da će fašisti ući u trag mladoj skojevki. Zbog toga je Ana, u dogovoru sa mesnom organizacijom Skoja, napustila Laćarak i našla se uskoro u Trećoj vojvođanskoj brigadi. Pretres kuće njenih roditelja, neposredno posle njenog odlaska, samo je potvrdio da se sve preduzelo na vreme.

REPIJA


U kući Ljubice Vasilić, u Ležimiru, sve je normalno. Partizana kao i uvek. Veče je, 18. decembra 1943. Među mladićima i devojkama oseća se užurbanost pred polazak. Kosta Repić - Repija i Jelena Badanjac - Kaća, članocei sreskog komiteta skoja i Vukosava Pejinović - Žedna, član sreskog komiteta Partije dogovaraju se kako će stići do Martinaca. Kišna jesen učinila je blatnjavi teren skoro neprohodnim. Oblačno je. I hladno. Na polasku, videvši kako je Repija slabo obučen, Kaća je skinula svoj kretki kožni kaput i pružila ga Repiji.

-Evo, treba će ti.

-A što ako poginem? Šalio se Repija.

-Onda mi ne treba ni kaput. Nemoj da se ludiraš, Kosta.

Noć je već čvrsto pokrila zemlju, kad su Repija, Žedna i još nekoliko partizana napustili Ležimir. I zašli u sremsku ravnicu. Jedno za drugim išli su poljskim putem, a najčešće preko njiva. Noge su upadale u blatnjavu oranicu, pa je putovanje sporo odmicalo. Stoga su šale i anegdote iz partizanskog života dobro dolazile. U kasnu noć stigli su, najzad, na jedan kilometar pred Martince, do Živićevog salaša, na koji su obično navraćali. Tu su se odmorili i raspitali o situaciji u selu, pre nego što će preći prugu. Rešili su da je najbolje ostati na salašu, i sutra, po danu, krenuti dalje. Obući će se seljačka odela, pa će kolima, kao da su radiloi seoske poslove u polju, ući u Martince.

Ujutro uspostavili su vezu sa mesnim rukovodstvom. U selu, javljeno je, nema ništa novo. Jedino ona fašistička vojska, koja se već duže zadržava... Ali je ulaz u Martince, kao i uvek ''slobodan''...

U toku dana došli su na salaš još dva partizana diverzanta - Čađa i Tonička. Žurili su na konjinma, u po bela dana, pokušali da pređu prugu. Fašisti su ih, međutim, spazili i pripucali, tako da su se morali vratiiti na salaš. Razume se, to nije bilo oprezni, jer su fašistički stražari i inače imali na oku Živićev salaš.

Po povratku Čađa i tonička se dogovore sa Repijom i Žednom da zajedno uđu u selo. Zapregili su konje, njih dvojica legli u kola, pokrili se kukuruzovinom, a Repija i Žedna su seli napred.

Bilo je veče, nešto oko četiri časa posle podne. Rampu od Laćarka su prešli sasvim mirno. Ali, čim su stigli do prve kuće, nekoliko Nemaca stalo je pred kola, a jedan podigao ruku i viknuo: Halt! Repija povuče za kasaje i konji stadoše.

-Legitimacije! Nastavio je nestrpljivo.

-Nemamo, odgovorio je Repija. Mi smo sa onog salaša. Tamo radimo, pa su nam i legitimacije tamo.

-Jeste, tako je! Umešao se i Nikola Sekulić, domaćin kuće koju je zaposela straža. Fašisti skoro da poveruju, kad dotrča ofisicir s pištoljem u ruci!

-Silazi dole! Vikao je na Repiju.

Repija hitro baci pogled na levu stranu, na kanal i neki trap zarepu svega nekoliko metara od kola. U magnovenju prebroja fašisti i kad se već rešio da skoči s kola, najdnom se predomisli. Sasvim hladnokrvno odgovori:

-Ljudi, šta vam je, pa mi smo sa onog salaša.

Međutim, lukavstvo nije pomoglo. Dok je silazio s kola, kaput mu se podigao. Ispod njega je provirila bomba. To je bila dovoljna legitimacija. I za fašiste. I za Repiju. Repija stoga skoči natrag i potrča prema kanalu. Nemci jurnuše za njim. Neki opališe iz pušaka. Pogođen sa nekoliko metaka, Repija pade pored kanala.

Dok su fašisti trčali za Repijom i bavili se oko njega, Žedna skoči s kola i potrča natrag preko pruge, a zaim u polje, da, negde u duboku noć, stigne do Fruške gore. Čađa i Tonička, uprkost metaka, pobegli su, jedn na jednu, drugi na drugu stran.

Na cesti su ostala samo kola i u njima šmajser i dve torbe sa sanitetskim materijalom.

Dok je pored kanala ležao mrtav čobančić sa šumaljskih ledina, seoski sluga, poljoprivredni radnik... sekretar mesnog rukovodstva Skoja, sekretar mesne partijske organizacije Šumlja i član Sreskog komiteta Skoja - Kosta Repić - Repija...

II


Kosta Repić se rodio 1924. godine u Šumlju. Bio je najstarije dete Miloša Repića, najsiromašnijeg seljaka u selu. Repići su živeli krajnje osludno, u udžerici na kraju sela, u ''Zukvari''. Jutro zemlje ''prljuše'' na šumskom brdu ''Vetrenjači'' i četiri ruke - dve očeve i dve majčine, to je bilo sve. Zbog toga je Kosta upoznao, prvo, bedu i nemaštinu, pa onda sve drugo, ukoliko je toga i bilo.

Uzalud je seoski učitelj češće tražio od školskog odbornika i sreskog načelnika da se njegov najbolji đak, Kosta Repić, petičar od prve do poslednje, školuje o trošku države ili nekog dobrotvornog društva.

Sreski načelnik bi pitao:

-Pa čiji je on sin?

-Miloša Repića, molio bi uča.

-Koješta. Znaš i sam da je to nemoguće, mrštio i bi se načelnik i menjao razgovor.

Zato je Kosta počeo da služi vrlo rano. Još kao dečak. Tek što je navršio dvanaest godina, a njegov otac prodao ga je na pijaci. Kao da je bio rob. - Daćeš mi: metar žita i metar kukuruza, njemu hranu, par opanaka i kabanicu. Za godinu dana. Pa nek ti čuva ovce moj Kosta. - Ne, nemogu toliko. Mnogo je. Znaš i san da dete nema ni dvanaest godina, a, eto, nadnica je za odrasle osam dinara. Nego da ga hranim i odevam. Daću nešto i tebi. Samo odelo, neće biti baš novo, može i staro, zar ne? - Pa, odbro. Može. Može i staro. Kako kažeš, gazda, slegao je otac ramenima.

Od te godine Kosta je čuvao ove čas kod jednog, čas kod srugog gazde. Iz dana u dan. Po kišu. Po suncu. Leti i zimi. Izložen ćudima gospodara.

Dve - tri godine na čuvanju ovaca bile su, izgleda, dovoljen da Kosta ''odraste'' i da promeni posao. Postao je sluga u Radincima.

III

Avgustovski dan 1941. godine. Grožđe u šuljamskim vinogradima bilo je uveliko zrelo. U vinogradima omladine kao i uvek. Zato folksdojčeri iz Grgurevaca, koji su kontroliscali šuljam, nisu mogli uočiti sitnog ali živahnog mladića koga su svi zvali ''Repija'', a još manje posumnjati da on održava vezu sa partizanima. Repija je najčešće nosio kotaricu bresaka i grožđa. Koliko je takvih prolaznika! Ko bi posumnjao da ovaj dečarac nosi darove trideset i dvojici komunista partizana, koji su jedva pre nekoliko dana pobrhli iz mitrovačke kaznione? Zaista niko. Ćudno je to bilo i samom Žiki Laziću, sekretaru mesne partijske organizacije, koji ga je slao na opasan put.

Godinu dana kasnije, 1942, Repija je postao skojevac. Taim sekretar Skoja u Šumlju. Sekretar mesne partijske organizacije postao je s jeseni 1943. godine.

Sve akcije šumaljske omladine vezicane su za njegovo ime. I paljenje fašističkog žita, i prekopavanje cesta, i sečenje telegrafskih bandera i razni drugi poduhvati protiv fašista. Repija je postao brzo pojam u selu. Oličenje skojevca. Bez njega se niej preduzimalo ništa u sel. Uzalud je Repijina majka, videvši mu bombe i doznavši šta radi, pokušavala da ga odvrati. ''Kosta, sine moj, poginućeš, jadala se sirota. Zar ti baš moraš to? Ti si najmlađi i najluđi! Zar ne mogu to stariji od tebe?'' Kosta je znao jedan odgovor za sve: ''Ćuti, majko, ne znaš ti. To je borba.'' Strahujući sa majkom, otac jedva da mu je smeo spomenuti što.

Tako je išlo sve do oktobra 1943. godine, kad je Repija postao član Sreskog komiteta Skoja. I kad je povučen u srez.

Dva meseca kasnije, na sastanku sreskog komiteta Skoja, koji je osržan u Šišatovcu, doneta je odluka, da se Repija uputi na rad u donji deo pitrovačkog sela: u Laćarak, Martince i Kuzmin. Prvenstveno u Martince.

Novo zaduženje bilo je i znak novog prznanja za Repiju. I Laćarak, i Martinci i Kuzmin nalaze se zapadno os Sremske Mitrovice, prema Šidu. Pored njih prolazi glavna pruga Beograd - Zagreb. I glavna cesta. A na kilometar - dva, južno, protiče Sava. Sela su, za sremske prilike, velika. Broje od četiri do pet hiljada stanovnika. Svugde, a naročito u Laćarku i Kuzminu, bilo je dosta domaćih Švaba, folksdojčera. Pošto su i ovde počele oružane partizanske akcije još u zimu i rano proleće 1942. godine, razumljivo je što su fašisti označili ta sela kao naročito opasna.

Nemci su inače zavodili poseban režim u selima duž pruge. Preduzimali su niz specijalnih mera. Od Mitorvice do Beograda obezbeđivali su prugu sa pet pukova specijalno formitane vojske. Na svakoj železničkoj stanici, na toj relaciji, postojala je manja ili vaća nemačka jedinica. Ne retko prolazile su kroz ova mesta i veće jedinice nemačke regularne vojske. A s vremena na vreme, bogami, i boravile u njima. Najčešće su to bile jedinice upućivane na Istočni front ili one koje su se vraćale odande. Pored toga, u Mitorovici i Šidu postojali su jaki fašistički garnizoni.

Sve je to otežavalo širenje Narodnooslobodilačkog pokreta, a posebno kretanje pozadinskih radnika, ilegalaca. Zbog toga su u ta mesta upućivani samo iskusni i sposobni članovi skojevskih i partijskih organiacija, pa je tako došla i odluka da Repija krene tamo, odakle se, na žalost, nije više vratio. Ali gde je ostavio svetlu uspomenu na sebe i svoj rad.

ENO GA NA SENU


Jedno veče, krajem oktobra 1943. godine, trebalo je da odem iz Ležimira u Laćarak. U blagom padu od Fruške gore do Laćaraka, tu razdaljinu, od 17-18 kilometara, obično smo prelazili bez većeg napora za jednu noć. Zbog živog saobraćaja između Fruške gore i ravničarskih mesta ugaženi su na tom terenu staze i putevi, kojima su prolazili naši kuriri, čitave partizanske jedinice, a pre svega diverzantske desetine koje su se iz Ležimira spuštale do Laćarka radi miniranja pruge i dizanja vozova u vazduhu.

Istina, teren nije bio bez opasnosti. Desno na dva-tri kilometra je Čalma, izrazito fašističko uporište. A levo - stara kazniona, takođe njihovo uporište.

Na put je krenuo sa mnom i Negovan Despotović - Zeba, partizan koji se, u to vreme, nalazio na bolovanju. Rodom iz Laćarka, on je dobro poznavao teren, što je obećavalo veću sigurnost. Do Dočićevog i Kuncleovog salaša, negde na polovini puta, stigli smo bez smetnji. Tu smo se, po običaju, raspitali o prilikama tih dana, u potesu. Sluge su nam ispričale čudnu novost. Fašisti iz Čalme, kazali su, dolaze ovamo svako jutro, ustvari doteraju traktor i oru, a oko stopedeset drugih opkole potes. Čuvaju se partizana. Boje se za traktor voljda.

Pošto smo stigli dosta kasno, rešismo da ostanemo i da predanimo na Kunclovom salašu, pa sutra uveče da nastavimo za Laćarak. Sluge sa salaša su i dušom i srcem za partizane i ovo im nije bilo ni prvi ni poslednji put da nas primaju, obaveštavaju i pomažu. Ipak su nam savetovali, s obzirom na svakodnevno prisustvo Nemaca, da se dobro sakrijemo. Žena koja je važila kao domaćica na salašu rekla je da imaju ''bazu'' i, ako fašisti dođu, sakriće nas tamo.

Ujutro, naši domaćini ponovo su došli do nas. Po običaju raspitivali se o novostima, o našim borbama, za ovog ili onog partizana. Počeo sam govoriti o napadu naših jedinica na fašistički garnizon u Grgurevcima, kad naš razgovor prekinu haka traktora. Domaćica istrča i još se brže vrati.

-Drugovi, evo fašista! Već su blizu. Ulaze u slaaš. Pođite sa mnom. Sakriću vas u seno, tu na tavanu velike štale. Ja ću vas paziti. I obaveštavati, govorila je sva zadihana.

Zgrabim pušku i torbu. Ustrčim za domaćicom. A Negovan za nama. Nekoliko Nemaca zagleda svinjac pod kotobanjom, jedvatridesetak metara od nas! Ipak uđosmo u štalu, odmahz na tavan, u seno, koje su biroši, videlo se, uzimali za stoku.

Još se nismo ni sakrlia, a čujemo glas domaćice.

-Doboro jutro! Vi ste baš poranili? Šta zagledate? Da ne tražite možda partizane? Bože moj, godinama sam tu na salašu, a nikadada ih vidim.

Fašisti su, međutim, zatražili rakiju. Žena se vajkala. Daće im, rakla je najpsle, ali neka vojska ne ulazi u kuću radi pića.

Malo zatim, nekoliko Nemaca je ušlo u štalu, govoreći našto o stoci koju su gledali. Najednom, sasvim sam dobro čuo, jedan od njih je rekao: ''Eno ga! Leži gore, na senu!''... Negovan me pita očima - jesam li čuo! Jesam, klimam glavom. Šta da se radi? Misli su nam iste. Negovan ima kod sebe šibicu. Zapalićem oseno. Neka izgori seno i mi. Ali, pre toga ćemo se braniti. Tući ćemo ih kako se koji bude penjao na tavn, zašto imamo šmajser.

Ali odle se ništa nije dogodilu. Minuti su rasli u časove. Pomišljali smo na najgoe - sa su nas fašisti opkolili, da su javili Čalmu, da pripremaju lomaču, da hapse naše domaćine, da ih maltretiraju...

Gde je domaćica, pitamo se. Negovan bi da puši. Ali dim cigare može nas sasvim odati. Samo cev šmajsera viri iz sena. Dovedeni smo skoro do ludila. Vreme prolazi. Nemamo časovnik i ne znamo koliko je časoca. Huka traktora i dalje traje. Fašiste lepo vidimo sa tavana. Šta je to? Zašto nas ne napadaju? To ne možemo da shvatimo. Po vozu, koji je protutnja prugom, zaključismo da je oko deset i po časova. Izlaza nema. Moramo čekati, ma i najgore. Neizvesnot je taška kao olovo. Otkuda da je ovaj dan toliko duG? Je li on progutao sve dane pred nama?

Kroz glacu šta mi sve nije proško. I roditelji. I drugovi. I omladinska organizaciji... U mojoj torbi uvek je bilo materijala koji bi fašisti zaplenili sa apetirom. Ipak, računam, mogu ja uništiti u svakom momentu. Posle sat - dva napetost je popustila. Živci su smrvljeni. Da je zadrmeti bar malo!

Popodne, nešto oko tri časa, dašisti su se skuplali da pođu u selo. Tek tada nam je laknulo. Jedva što su napustili salaš, čuli smo glas naše domaćice. ''Drugoci, siđite. Otišli su gadovi.''

Kad smo napustili tavan, domaćica nam je ispričala o čemu se radilo.

- Čula sam kako je onaj fašist rekao: ''Eno ga! Leži gore, na senu!''. I znala sam da će te pomisliti da se to odnosi na vas. Međutim, to je on rekao za jednog psa, koji je ležao na onom selu pred štalom. Ali ja nisam nikako mogla da dođem do vas. Fašisti su se stalo vrzmali oko štale. Dosasi su kao stenice...

Večerali smo. Sačekali mrak. Pozdravili se sa domaćicom i ukućanima. I produžili put za Laćarak.


IPAK SMO SE MIMOIŠLI


Sneg napadao metar visoko. Prava sremačka zima. Trebalo je da otputujem iz Laćarka za Frušku goru. Verovatno je Ležimir. Sa mnom će proći još jedan partizan i drugarica i sreskog rukovodstva Skoja. Iz sela će nas prebaciti saonicama, jer je već napravljena kakva - takva prtina.

Bili smo, sve troje, obučeni u iznošena seljačka odela - kratki crni zimski kaputi ''burke'', astraganske kape ''kerkape'', čakšire sa uskim nogavicama, preko kojih smo nazuli čarape, a na nogama opanci. Drugarica se uvila još u crnu ''štrikanu'' maramu. Pušku i šmajser smo stavili u saonice.

Kad smo krenuli, bilo je prošlo podne. Put je vodio prema staroj kaznioni. Na neki kilometar od Laćarka, upravo kada smo se našli na otvorenom polju, počeo je padati i prvi sumrak. Razgovarao sam sa kočijašem, koji se žalio na trome i lenje konje, a naročito na belog dešnjaka. Razgovor se vodio da skratimo vreme. Hladan vatar počinjao je već da brije.

Odjednom, opazismo kako nam, na jedno 300 metara od nas, ide ususret oko petnaestak saonica. Osuđenici. Voze neka drva u pratnji kaznionske straže i oko tridesetak ustaša. Razdaljina se sve više smanjuje. Sneg je toliko debeo da se sankama ne može ni levo ni desno. Već samo pravo. Pogledali smo jedno u drugo. Šta daradimo? Puška mi je pozadi u saonicama, gde je takođe nastalo komešanje. Naša odluka je bila da poskačemo sa saonica i da prihvatimo borbu. Ali je naš kočijaš, postariji čovek, pokazao veću pribranost. ''Samo mirno'' rekao je, ''sačekaj mo još trenutak, da vidimo kuda će fašisti, jer se ispred nas, na sto metara, put krača i jedan vodi ulevo Vidiš, dodao je, oni će skrenuti baš tamo. A ako pođu na nas, onda pucajte, zna se. Poskakaćemo sa saonica i šta bude! Smaknućemo makar po jednog.''

Drug koji je sedeo odostrag spremio mi je pušku, a sebi šmajser. Svi smo gledali u raskršće. Dolazio je odlučan trenutak. Naši konji dosta su lenji i teško se kreću, a to je za nas spas. Gledam - Fruška gora čini mi se dalje nego što je u stvari. I pomislim: nikad više neću tamo stići... Kad prve saonice skrenuše levo. Zatim druge, treće. Poslednje jedva skrenuše, a i mi smo već tu. Kočijaš bije po dešnjaku, lenjivcu, kao po zemlji. Ali, konj se uzjogunio, povlači ustranu sanke i mi se preturismo. Samo drugarica ostaje u sankama. Pridržava pušku i šmajser dok mi pokušavamo da ispraviomo sanke. Poslednji robijaši još uvek blizu nas, viknuše: ''Treba li pomoć?''. Ali kočijaš viknu u sav glas da ne treba. Kad smo, zatim, produžili put do Kunlovog salaša, nastala je priča i komentari svake vrste. Šala je uvek dobrodošla. Naročito kad se sve dobro svrši.

U ČIKA BOŽINOJ KUĆI


Samo što je sneg okopnio, tek što su počeli prvi poljski radovi, možda prvi aprilski dani 1944. godine. Nalazio sam se u Martincima. Pokušavali smo da aktiviramo i one omladince koji su stanovali blizu železničke stanice. Znali smo, naravno, da čitave fašističke jedinice pomno čuvaju prugu, da su poseli ne samo železničku stanicu nego i nekoliko kuća oko nje, iskopali rovove, ogradili se bodljikavom žicom, i da kontrolišu svakog na prilazima. Pa ipak smo hteli da pokušamo. Rešio sam da sam nešto učinim.

Kada sam zapitao da li bi me neko iz tog dela sela primio u kuću, Ljuba Škrbić je odgovorila da ona stanuje u tom kraju, ali da ni ona, ni iko od njenih ne spavaju kod kuće, već kod rođaka, u drugom kraju sela. Zbog roga ni meni ne preporučuje da se tamo baziram. Ako baš hoću, dodala je, naći će neku drugu kuću, Eto, kod njenog strica, čika Bože Škrbića. On će me sigurno primiti. Ipak će ga prvo pitati. Napomenula je još da ja čika Boža dobar čovek, da je 1920. godine bio član Parije, iako je kasinije, kad se trebalo raditi ilegalno, posustao. Međutim, on se i danas smatra komunistom.

Sutradan, pošto je Ljuba govorila sa čika Božom, otišao sam obučen kao i svi momci u selu, da svog novog domaćina. Već prvi razgovor pokazao je da ćemo se lepo sporazumevati i postati dobri prijatelji. On mi je pirčao o svojoj aktivnosti 1920. godine, kada je agitovao za komunistilčkog kandidata Aćima Grulovića. A ja sam ga informisao o poslednjim partizanskim akcijama. Tako se to nastavilo. Naši razgovori su bili dugi i česti. Kad god bih našao vremena.

Dobro sem se sprijateljio sa čika Božom i njegovom porodicom. Rekao je uskoro da ubuduće, kad god bih došau Martince, dođem kod njega. Otuda sam navraćao kod čika Bože više puta. Dok jednom, negde u maju te godine, rano ujutro,ne dođe vrag po svoje. Pošto sam tu noć držao neke sastanke sa omladinom u jednom drugom mestu, pa posle još pešačio nekoliko kilometara, legao sam da spavam. Ujutro, negde oko 6 časova, čika Božina porodica je doručkovala u sobi da sam spavao. Spremali su se za posao. Bilo mi je stoga naprijatno da ležim, iako sam tek legao, pošto smo te noći držali omladinski sastanak koji se otegao do same zore. Čika Bože kao da je primetio tu nelagodnost, reče da će i on ostati kod kuće, pa donese staklo rakije i poče da me nudi. Tek što započesmo uobijačajeni razogovr, kad strina, čika Božina žena, preneraženo reče:

-Božo, Nemci u avliji! Idu unutra!

To je bilo kao grom iz vedra neba. Ošamutio sam se. Jedva sam navukao čakšire i cokule, zgrabio torbu i pištolj. Ali kuda?

Srećnom, čika Boža se nije zbunio. ''Ne boj se, Gojko! Skloni se iza vrata!'' rekao je mirno i pošao u suret Nemcima koji su već ulazili unutra. Otvarajući vrata, čika Boža me je ustvari zaklonio njima. I to je bila slamka za koju sam se morao uhvatiti. Čika Boža pozdravlja Nemce. A oni pravo za sto gde je još stajalo jelo nedovršenog doručka. To ih je, izgleda, raspoložilo. Ćaskali su nešto na nemačkom, nešto na srpskom. Tražili još slanine, jaja i rakije. Strina je donela jedno tridesetak jaja, flašu rakije i poveću polutinu slanine. I još im spakovala u ranac.

Lepo vidim Nemce. Naročito onog u sredini. Mogao je imati oko četrdeset godina, bio je snažan, nabrahlih jagodica, pegav i sa firerovim brčićima... Da mi je da ga manknem! Pištolj držim u ruci. Hoće li me videti? Hoće - neće... Hoće - neće... Da puvam prvi? Još malo. Imam svega tri metka. Jedan moram čuvati za sebe!...

Mislim bleskaju kao munja. Vijaju jedne druge. Vidim drugove iz Sreskog komiteta Skoja, one žive i one mrtve, mnoge likove hrabrih mladića i devojaka. Šta bi oni činili da su na mom mestu?... Najednom novi strah prosto me je paralisao. U mojoj torbi, setih se, imam neki šifrvani a i nešifrovani izveštaj o omladinskim organizacijama u srazu. Masa imena omladinaca iz pojedinih sela. Tragedija! Poginuću, a Nemci će pronaći matrerijal. I streljaće te divne mladiće i devojke. Vidim i mitrovačko groblje, gde streljaju i staro i mlado... Materijal je zamašan, ne mogu ga progutati, a nemam ni mogućnosti da ga spalim... Međutim, čika Boža se odlično snalazi. Razgovara kako već može i ume. Daje im sve što zatraže. I čujem, izvinjava se da bi već morao u polje na rad. ''Guter arbajter'', tapšali su ga Nemci po ramenu. Ali uskoru krenuše. Prođoše ponovo pokraj mene. I izađoše napolje. To se zove sreća, pomislio sam.

Čika Boža se vratio. Okupili se i ostali: sin, snaha i žeena čika Božina. Pričamo i prepričavamo, a prosto ne možemo da poverujemo da se to sve tako odigralo.

Uveče, tog dana, imao sam sastanak sa omladincima na salašu u blizini sela. Zato sam krenuo čim je pao prvi mrak. Kad sam prošao i poslednje kuće, palo mi je na pamet da bi trebalo isprobati pštolj, jer još nisam pucao iz njega. Povučem za obarač. Ništa! Ponovo. I opet ništa. Kosa mi se digla uvis. Da su me Nemci videli iza vrata, lepo bih se proveo! Živog bi me uhvatili!... Šta sam mogao učinit drugo? Bacio sam ga u baru pored koje sam prolazio.

BRIJANJE KOD GLAVONJE


Posle slučaja kod čika Bože Škrbića, otišao sam u kuću Nikole Matricokog, koja je bila na glavnoj ulici, pored ceste Mitrovica - šid. Njegove kćeri, Joka i Nena, bile su skojevke, pa sam često dolazio u njihovu kuću. U noći voleo sam da zurim kroz prozor na ulicu, da posmatram kolone nemačkih motorizovanih jedinica, koje su se tuda često kretale.

Već je šesti ili sedmi dan kako se nisam brijao. Pitao sam domaćina da li u selu imaju berberina koji bi me obrijao. Nema, reče mi. Brica koji je naš čocek ne nalazi se trenutno kod kuće. Otišao je na put. Bolje da sačekam, dodao je, nego da zovu Ivana Marića Glavonju, jer je bio sumnjiv, govori se da je četnički čovek i fašistički špijun. Uvideo sam da se u Ivana mora sumnajti, ali ne znam ni sam šta mi je bilo kad sam zamolio da ga ipak pozovu. Mislio sam, možda je zaveden čovek koji se još može preorijentisati, ''politički ubediti'', kako smo govorili.

Domaćin nije hteo da se protivi dalje, da se - ko zna - ne bi zamerio. I pred veče doveo je Glavonju da me brije. Čim sam, međutim, seo na stolicu i njegove reči i njegovi pokreti odavali su mi čoveka kome svest nije čista. Bojao se otvorena razgovora. Saumnjao je, izgleda, da znam nešto o njemu, o njegovim vezama sa fašistima. Ipak je sve dobro prošlo. Glavonja me je obrijao. I odmah otišao.

Sutradan, proneo se glas da je Glavonja pobegao u Sremsku Mitorovicu, kod fašista. Njegov je strah bio veći. Tako se konačno ispostavilo da je Glavonja bio izdajica i špijun.

Neki dan posle toga u Martince je došao Đorđe Vunjak, sekretar Sreskog komiteta Skoja. Posle sastanka sa rukovodstvom skojevske organizcije u Martincima, otišli smo u susedno selo Kuzmin, radi omladinske konferencije, koja je održana na Blagajskom salašu. Bili smo svi zadovoljni, jer je na konferenciji prisutvovalo oko sto dvadeset omladinaca, što je za kuzminske prilike bilo sasvim dosta.

Posle konferencije Vunjak i ja krenuli smo za Martince. Počela je da sipi prolećna kiša, pa se put malo raskaljao. Kad smo stigli do sela, tu, sa savske strane, čekali su nas martinački skojevci. Bila je već duboka noć. Ali, tak što smo posedali na zemlju, Vuk reče dosta tiho: ''Tišina!'' i rukom poklaza u pravcu kud je trebalo da pođemo. Na jedno stotinak metara od nas, tamo ispod vrba, u koloni jedan po jedan, s puškom u ruci, prolazilo je oko stotinak gestapovaca prema salašim u tom pravcu. Mesec je čas sijao, a čas bi ga koji oblačak zakrilio. Neko je dodao ''Pazi Glavonju! Vidi kako ih vodi!'' Više nas rekosmo u isti mah: ''Što ga ne ubismo, boga mu!''

Ujutro, kroz selo se širila vest da jeIvan Glavonja doveo noća s gestapovce iz Sremske Mitrovice i da je sa njima pretresao salaše prema Savi...

Od tog vremena Glavonja se više nije vraćao u Martince.

SUSRET NA PRUZI


Te zimske noći 1944. pošao sam iz Divoša za Martince. Dok sam vijugao prtinom kroz duboki sneg, čudio sam se ne malo što čalmanske Švabe nisu pucali, kad oni inače šenluče svake noći, i kad primete nešto i kad ne primete ništa. Ponekad gonili su tako sopstveni strah od rane večeri do prve zore. Iz Čalme, fašisti su, zaista, ispalili čitavo brdo municije uprazno.

Partizanska staza krivudala je tako da je Čalma ostajala levo, na pola kilometra. Zato sam se i čudio tišini koja me je pratila. Kada sam stigao pred same Martince, na stotinak metara pored pruge, ponovo sam postao obazriv. Prelaz preko pruge, baš na ovom delu, bio je za nas sasvim poznato. Postojalo je nepisano pravilo kako ćemo je najsigurnije preći. Obično smo, za trenutak, izviđali teren i, posebno, osluškivali da li, moda, ne nailazi oklopni voz, koji je patrolirao na relaaciji Ruma - šid, svaki čas, i reflektorima osvetaljvoa lep deo sremske ravnice. Čekali bismo još desetak minuta, jer su patrole, radi svoje sigurnosti, išle odmah posle voza. Razume se, kad nas je bilo više, patrole nisu predstavljale opasnost. I same su izbegavale susret.

Na sreću, moj oklopni boz je prošao još dok sam bio pola kilometra od pruge. Zato sam, i bez ležanja u snegu, požurio da što pre pređem prugu, jer je i patrola blia već prošla.

Kad sam stigao na desetak metara od pruge, vidim sve mirno i tiho, nigde nikog. Korka - dva. Skok preko jarka. I evo me na nasipu... Tad mi se, u trenutku, sledi krv u žilama... Predamnom, na dohvat ruke, iskrsnu jedan čovek. Železničar ili vojnik? - to je sve što sam pomislio. U desnoj ruci drži gvozdenu šipku, a levog nekog velikog psa za sam ogrljak. Nisam stigao ni pušku da digne. Zastali smo. Gledali jedan u drugog čitavu večnost, čini mi se. Bez reči. Samo je pas počeo da reži Nepoznati zgrabi psa za njušku. Okrete se. I produži, kucajući šipkom po šinama.

Ja se spustih preko pruge. I nasatavih put prema selu. Jedan zaista čudan susret, o kome još dugo nisam znao šta da mislim.

ŠTA JE FAŠIZAM


U Martincima su omladinci radili kao da borba zavisti samo od njih. I SKOJ i USAOJ, u zimu 1944, održavali su bar dva sastanka nedeljno, jedan teoretski a drugi praktični. Na prvim skupovima proučavali smo materijale o Partiji, Skoju, marksizmu i slično. A na drugim smo pretresali, uglavnom organizavciona i druga praktična pitanja.

Nije se znalo koja je organizacija ibla aktivnija. Akcije su se ređale iz dana u dan. Skupljali smo priloegge. Informisali se naročito o kretanju neprijateljske vojske. Dok su udarne trojke otkrivale i hvatale provokatore i špijune, koji su često dolazili u selo kao da su crnoberzijanci koji švercuj uraznu robu. Organizacija Skoja postal je otuda masovna i prava udarna snaga Pokreta. Većinu članova činile su devojke, jer su mladići davno već u partizanima.

Danas smo održali teoretski sastanak Skoja, u kući skojevke Nade Savković, na glavnoj ulici zvanoj Maricki šor. U sobi prema dvorištu, u ''stražnjoj sobi'', dakle. Govorili smo o fašizmu.

Neko ponavlja definiciju: ''Fašizam je najreakcionarnija, najšovinističkija i najimperijalistička vladavina grupa finansijskog kapitala''. Kad neko upade sa ulice, neko sa straže, i viknu - fašisti! Časak tišina. A onda neko reče: ''Eto šta je fašizam! Sad svi znamo.''

Čulo se kloparanje tenkova. Dugačka kolona nemačke motorizovane jedinice ulazila je u selo. I zaustavila se u našoj ulici. Nena Savković je pošla u izviđanje. Kad se vratila kazala je da su Nemci u prolazu, da idu za istočni front i da će zastati u selu sat - dva. Mogli smo, znači nastaviti. Pored kolone nemačkih tenkova, koja je ispunila ulicu. Pošto smo dašizam imali pred očima, sastanak je uspešno završen - svi su znali pravi odgovor.