DIMITRIJE TUCOVIĆ - RAT I MIR

Dimitrije Tucović

Rat i mir

Kopenhagen, 17. avgusta 1910. godine

Drugovi! Sa gledišta socijal—demokratske partije malih porobljenih naroda ja polažem mnogo na to što je u komisijskom projektu rezolucije ponovo istaknuta dužnost socijalne demokratije da se zalaže za prava samoopredeljenja svih naroda i odbranu toga prava od „ratničkoga napada i nasilničkoga ugnjetavanja’’. Svako prenebregavanje te dužnosti od strane socijal—demokratskih partija moćnih naroda dovodi u najveću nepriliku partije koje imaju da rade u malim, rastrganim i ugnjetenim nadrodima. Jedno takvo iskustvo ima i Srpska socijal—demokratska partija kojoj i sam pripadam. Za vrijeme sukoba Austro—Ugarske i Srbije, zbog aneksije Bosne i Hercegovine, mi smo imali da razbijemo militarističku megalomaniju i ratni zanos u jednom narodu koji je zbog faktički teškog položaja gotov i na politiku va banque; mi smo imali da suzbijamo rusku hipnozu u jednom narodu, koji se okretao za pomoć ma sa koje strane i u jednome trenutku kada su interesi ruske diplomatije bili otpočeli svoj posao. I mi smo se borili dosledno, otvoreno i energično i u parlamentu preko predstavnika Partije, druga Kaclerovića, i van parlamenta preko štampe i javnih zborova. (Odobravanje.)

U toj borbi naši drugovi u Austro—Ugarskoj pohitali su nam u pomoć. Oni su podigli opštu kampanju protiv „ratnih švindlera’’ kod nas, „prestolonaslednika’’ ove ratne partije, „intriga dinastije’’, „korupcije u Srbiji’’ itd. I ma da su oni razračunavanje sa našim potentatima mogli ostaviti nama, mi smo im na toj pomoći vrlo zahvalni. Ali bismo u isto vreme želeli da nam ubuduće ukazuju jednu drugu, stvarniju pomoć, pomoć koja bi nam se ukazala na taj način što bi najenergičnije ustali protiv kolonijalne politike i porobljavanja naroda koje vladajući faktori Austro—Ugarske vrše.(Živo odobravanje.) Mi smo se za vreme aneksione krize osećali usamljeni, – dopustite mi reći – napušteni. U trenutku kada je opasnost od rata bila najveća, mi se nismo osećali dovoljno pomognuti iz Beča; nismo videli tamo nikakvu jaču akciju masa, a ni pisanje partijske štampe nije nas moglo zadovoljiti. Prenoseći težište svoje kampanje na suzbijanje pretenzija Srbije – ja nemam nameru da te pretenzije ovde branim – i držanje štampe moglo je samo da umanji odgovornost bečke vlade. (Tako je!)

Ali ako je držanje austrijskih drugova za vreme krize u borbi protiv ratne opasnosti bilo nedovoljno energično, dužnost zastupanja prava naroda na samoopredeljenje gotovo je bila sa njihove strane sasvim zanemarena. Oni su stali, po našem mišljenju na jedno netačno i neprincipijelno gledište. (Odobravanje.) U partijskoj štampi austro—ugarskih drugova govoreno je: Srbija nema šta da traži u Bosni, pošto njen potpis ne stoji na Berlinskom ugovoru. Ako se može govoriti o povredi nečijih prava aneksijom Bosne, onda su to prava Turske a ne Srbije! Mi ne zasatupamo pravo Srbije, ali što se prava Turske i Berlinskog ugovora tiče, to je krvavo pravo, pravo zasnovano na nasilju i pravu jačega, i socijalna demokratija ne može i ne sme priznavati. (Živo odobravanje i pljeskanje.) Socijalna demokratija mora imati u vidu ne prava koja ističu iz nametnutih ugovora i osvajanja, već prava svakoga naroda na samoopredeljenje, pa i naroda u Bosni i Hercegovini. (Odobravanje.)

Partijski organ austrijskih drugova je pisao mnogo o tome kako tamo dole na Balkanu nema mira zbog „velikih apetita’’,„bolesti veličina’’itd. balkanskih državica, i ti su nazori postepeno pojače ovladali u socijalističkoj štampi uopšte. Ja smatram da je potrebno istaći pred socijalističkim međunarodnim kongresom da je to gledište pogrešno. Balkan predstavlja permanentnu ratnu opasnost, nepresušni izvor zapleta i borbi. Ali je pogrešno i površno njihove uzroke tražiti u „apetitima’’ balkanskih državica i „intrigama’’ dinastija; oni nisu tamo, već s jedne strane u imperijalističkoj politici koju kapitalističke sile prema Balkanu vode, i intrigama njihovih diplomatskih agenata, a s druge strane, u opravdanim težnjama i borbama koje balkanski narodi vode ne samo za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje već i za najelementarnije uslove za život. Ono, pak, što karakteriše politiku mira socijalne demokratije nasuprot politici mira raznih buržosakih struja, nije samo borba protiv rata u momentu kada je on već na pragu, kada se nebo sa svih strana natuštilo, već postojana, uporna i posvednevnam principijelna borba protiv kapitalističke politike koja suprotnosti u sebi nosi i ratovima neminovno vodi. (Tako je!) I najuspešnija borba socijalne demokratije protiv stalne opasnostikaja sveskom miru na Balkanu grozi jeste principijelna i energična borba, borba bez koncesija protiv kolonijalne i zavojevčake politike kapitalističkih država koje po Balkanu mute.

Mi očekujemo od socijalne demokratije velikih i moćnih država da, nasuprot diplomatici, najenergičnije ustane protiv pokušaja da se mali, slabi i ugnjetni narodi, koji se pod štiklom zavojevača nemoćno vrte, obeleže kao „rušioci svetskog mira’’. Mi to očekujemo utoliko pre što je principijelna borba socijalne demokratije protiv zavojevačke politike i za pravo nacionalnog samoopredeljenja uslov za život radničkog pokreta i socijalne demokratije u malim i potištenim narodima. Sa ovim svojim zahtevima mi smatramo da stojimo na gledištu socijalističkih principa. I, zbog toga, slobodni smo zamoliti drugove da ne gube iz vida da smo mi osuđeni da radimo u uskim granicama i uslovima i da mnogo više živimo od uspeha svojih partija u Internacionali nego svojih vlastitih. Za nas je od posebnog značaja ugled nemačke socijalne demokratije. Socijalizam je u nas tako reći idejna kolonizacija i svaki i najmanji povod, koji bi isticao iz neprincipijelnog držanja bratskih partija na strani, stavlja se u greh „nemačkim’’ socijalistima, da bi se posredno otežao rad nama. Iz ovih razloga ja sam slobodan predložiti ovaj dodatak rezoluciji:

„Kongres naročito ističe dužnost drugova velikih kapitalističkih država i naroda da u cilju najenergičnijeg suzbijanja kolonijalne i osvajačke politike dođu u dodir sa socijalnom demokratijom malih, potištenih naroda koji pod tom politikom stradaju, da bi im olakšali borbu protiv militarizma i šovinizma.’’ (Živo odobravanje i pljeskanje.)

Govor D.Tucovića na kongresu u Kopenhagenu
„Radničke novine’’, br. 104, 1910.
Dimitrije Tucović, Izabrani spisi, knjiga I, str.232.
izdanje „Prosvete’’ 1949.
[right][img][/img]