Nešto o revoluciji i Kastru

FIDELOV OTAC...

Otac Fidela Kastra, don Anhel Kastro Ahis na Kubu se doselio iz Španije, iz grada Lankara, pokrajina Galicija (odatle je i diktator Fransisko Franko). Rođen je 1875. godine. Ne zna se tačno kako se Anhel Kastro doselio na Kubu: da li kao španski regrut koji se borio protiv pobunjenika i protiv Amerikanaca, ili iz ekonomskih razloga, posredstvom svog ujaka, doseljenika na kubanskom ostrvu.

U svakom slučaju, on je upočetku radio u ciglani u Santa Klari, a potom se preselio u mesto Majari, na istoku zemlje. Tu je radio u američkoj firmi "Junajted frut kompani", a potom se "osamostalio i počeo da stvara sopstveno imanje kupujući parče po parče zemlje". Oženio se relativno kasno, sa 40 godina, sa Marijom Luis Agrote. Imali su dvoje dece: sina i ćerku. A onda je brak pukao...

Oženio se, potom sa Linom Ruz Gonzales, znatno mlađom od njega. Pre Fidela rodili su Anhelu i Ramona, a posle njega još četvoro dece: Raula, Emu, Augustinu i Huanitu. Kada se Fidel rodio, njegov otac je već bio bogat, "vlasnik velike plantaže šećerne trske. Bio je latifundista, bogati vlasnik zemlje koji je eksploatisao seljake." (Fidel Kastro).

FIDEL KASTRO RUZ

Fidel Kastro Ruz rodio se u mestu Biran na istoku kubanskog ostrva 13. avgusta 1926. godine. Fidel je sa svoja dva brata Ramonom i Raulom završio četiri razreda osnovnog obrazovanja, a potom su prešli u osnovnu školu "La Sale" u Santjagu. Kada je njihov otac čuo da prave probleme u školi, dobio je dobar razlog "da donese odluku da više i ne idemo u školu, da smo se opismenili i da je to dovoljno" (Ramon Kastro). Fidel se pobnio, hteo je u školu. Otac je popustio tek kad je Fidel zapretio majci: "Kaži mu da ću mu zapaliti kuću ako me ne pošalje u školu...". Kastro je 1939. upisao nižu gimnaziju u jezuitskoj školi "Dolores" u Santjagu, a 1942. i čuvenu jezuitsku gimnaziju "Belen" u Havani. Bio je odličan đak i izuzetan sportista, kao i dobar katolik, ali je retko išao u crkvu. Rođeni advokat, kako su ga zvali drugovi i nastavnici, upisao je 1945. pravni fakultet.

Kao student bio je jedan od najpopularnijih sportista u Havani. A pored sporta, počeo je da se bavi i politikom... Jednog leta, za vreme raspusta, pomažući ocu na imanju, počeo je da podbunjuje njegove radnike da se bore protiv eksploatacije na Kubi... 1947. godine Kastro je bio sa dobrovoljcima koji su sa Kube i Venecuele krenuli na brodovima da pomognu Dominikancima u obaranju diktatora. Kubanska obalska straža je presrela i zaustavila brod na kojem se nalazio Kastro.

Kastrov brat Raul ušao je u redove komunističke omldaine, ali se Fidel držao po strani komunista i ostalih političkih stranaka. Pristupio je Studentskoj uniji i dostigao do funkcije podpresednika. 1947. prilazi Narodnoj Partiji Kube Eduarda Čibasa. Naredne, 1948. godine, učestvuje u krvavim obračunima vlasti sa narodom na ulicama u Bogoti gde jedva izvlači živu glavu.

Kastro u dvadeset drugoj godini upoznaje studetkinju Mirtu Dias Balart i ženi se s njome. 1. septembra 1949. rodio im se sin kojem su dali ime Fidel, a zvali su ga Fidelito.

1950. godine Kastro je završio pravni fakultet. A kao poklon za diplomu, Anhel kupio je sinu auto ford kabriolet.

Kastro se ozbiljno bavi politikom i razmišlja o tome da se kandiduje za kubanski parlament, ali Edurd Čibas je na kraju svog obraćanja kubanskom narodu na radiju 15. avgusta 1951. rekao: "Narode Kube, probudi se, ustani i kreni." i ispalio sebi metak u glavu. Kastro ga je lično izneo na svojim rukama. No, Kastro se sledeće godine kandidovao za poslanika. Svi su izgledi bili da će proći, međutim, 10. marta 1952. godine u ponoć, Batista je sa svojim pristalicama preuzeo vlast.

U aprilu 1952. mladi advokak Fidel Kastro je, dok se Bastista ponovo ustoličavao u predsedničkoj palati, podneo tužbu protiv Bastiste i tražio za njega kaznu od 100 godina zatvora: prekršio je šest članova kubanskog ustava.

NAPAD NA "MONKADU"

Ako je Batista na silu došao na vlast, onda ga silom treba i ukloniti! – rekoao je Fidel Kastro na grobu predsednika njegove Partije. Ali se od njih distancirao jer su smatrali da još nisu "sazreli objektivni uslovi za revoluciju". On već u leto 1952. godine počinje sa formiranjem svog pokreta za obaranje diktora Batiste. U pokret ulaze uglavnom studenti, i po neki činovnik i radnik, u glavnom mlađi od 30 godina. U proleće sledeće godine pokret ima 165 članova. Da bi došli do novca za kupovinu oružja, Kastrovi sabrci su čak prodavali lične stvari.

"A plan je bio ovakav: Kastro će sa grupom od stotinak naoružanih ljudi, obučenih u vojne uniforme, napasti kasarnu garnizona "Monkada" u Santjagu, drugu po veličini u zemlji, zauzeti je i proglasiti opšti ustanak protiv Batiste. Posle toga, računao je on, doći će do spontanog ustanka nezadovoljnih Kubanaca, studenata i radnika, doć će do pobuna u drugim vojnim kasarnama, počeće radnički štrajkovi, i Batista će biti oboren."

Jula 1953. godine Kastrova operacija udara na "Monkadu" ušla je u završni period. Baza "zaverenika" bila je životinjska farma između Santjaga i plaže Sibonej, 16 kilometara od kasarne, kao i nekoliko iznajmljenih stanova u gradu.

Pre nego što je pošao za Santjago, Kastro je kod njegove prijateljice Nati Revuelte ostavio svoj "Politički manifest" njegovog pokreta, da ga preda na dan udara istaknutim političarima opozicije i novinarima, pa čak i da ga pročita na radiju, makar i na silu.

"Vođstvo revolucije je lišeno povezanosti sa bilo kojom stranom zamljom i da nije pod uticajem bilo koje političke stranke, ili bilo kog političara. Ljudi koji su u našem pokretu privrženi su svetom cilju da se bore za budućnost koju naš narod zaslužuje. Naša revolucija predstavlja odlučujuću borbu naroda protiv onih koji su ga izdali..." – stoji u "Manifestu".

U noći 25/26. jula 1953. pripadnici pokreta bili su u bazama: iznajmljenim stanovima i farmi. Kastro im je tada po prvi put rekao kuda idu i šta treba da urade. Neki su bili uplašeni i rekli su da ne idu u napad. Kastro im je reko da svako može da odustane, ali im nije dao da idu kućama, već ih hje zaključao.

"Plan je bio sledeći: napad kreće u zoru. Jedna manja grupa od 27 ljudi napašće kasarnu Bajamo, u okolini Santjaga, koja reba da služi kao odstupnica, a glavnina snaga – nešto više od 100 ljudi, ide na Monkadu, s tim što će u taj glavni napad ići dve odvojene grupe. Prva, koju će predvoditi kastro, ide na glavnu kapiju, a druga udara bočno u isto vreme.

Kastrov brat Raul i njegovih deset ljudi dobili su zadatak da zauzmu Palatu pravde, a Abel Antamarija, sa sličnom grupom, da se domogne Civilne bolnice"

26. jula u 5.15 počeo je napad. Kastro se sa svojom grupom pojavio na ulazu, ali ih je dočekala vatra automatskog oružja. Ipak su uspeli da uđu u kasarnu. Ali, druga grupa se nije pojavila, njena kolona automobila je pogrešila put i zalutala. Kad je to shvatio, Kastro je naredio povlačenje.

Ni napadi na kasarnu Bajamo i Palatu pravde, nisu uspeli. Nati Revuelta je podelila "Manifest" i uspela da dođe do radija i počne da ga čita. Međutim, neko od poznanika ju je obavestio i rekao da se skloni.

Napad na "Monkadu" pretvorio se u katastrofu. Osam njih je poginulo u borbi a 61 je zarobljeno, mučeno, a potom ubejno na licu mesta. Ostali su pobegli. U napad na Bajamo poginulo je 27 učesnika. Na strani vojske bilo je 19 poginulih i 27 ranjenih. Preživelo je njih 40. Svi su se dali u bekstvo.

Kastrov brat Raul pošao je prvo autom, a potom pešice ka rodnom mestu, ali su ga uhvatili i priveli u zatvor. Kastra je uhvatila vojna patrola u planini na spavanju sa dvojicom drugova. Jedva su preživeli, jer Batistino naređenje je bilo da se niko živ ne zarobljava. Preživele je spasao biskup iz Santjaga koji je od komande i generalštaba zatražio da se prekine sa pokoljom...

"Ovoga puta bio je red na nama da izgubimo, ali mi ćemo nastaviti borbu" – rekao je Kastro.

Kastru je suđeno odvojeno od drugih učesnika. Trojica su dobila po 13 godina, dvadesetorica po 10, a trojica po 3 godine robije, a dve jedine žene učesnice po 7 meseci. Suđenje Kastru započeto je 16. oktobra. Kastro se branio bez papira, iz glave. Optužen je za zaveru protiv poretka, vojske i države i zatražena je kazna od 26 godina robije. Kastro je pred sudom govorio dva sata ali njegova odbrana postaće programska platforma Kastrove revolucije: "Istorija će mi dati za pravo". Kazna za Fidela Kastra bila je 15 godina robije. Njegovu odbranu uspela je da zapiše Marta Rohas, novinarka "Boemije"...

ZATVOR

Kastro je kao robijaš pod brojem 3859 stigao na ostrvo Isla de los Pinos.

Iz zatvora je pisao svom bratu Raulu, polusestri Lidiji, novinaru Luisu Agueru, svojoj ženi, bratu Ramonu, "prijateljici" Nati.

Glavna Kastrova okupacija je bila sa preko svojih veza u Havani obezbedi da se štampanje govorasa suđenja "Istorija će mi dati za pravo". Ali, beleške Mirte Rohas sa suđenja nisu bile kompletne, pa je Kastro prihvatio da ih dopuni. On je iz dana u dan, na malim parčićima papira, sa llimunovim sokom umesto mastila, pisao svoju odbranu. Papiriće je kradom slao supruzi, a ona ih zajedno sa Lidijom stavljala pod vruću peglu da bi tekst mogao da se pročita. Marta Rohas je uz te papiriće i beleške sa suđenja rekonstruisala ceo govor. On je ispao malo duži od onog koji je Kastro održao, ali je suština bila ista. Kastrova želja da se govor štampa u 100.000 primeraka bila je nemoguća, šre svega jer nije bilo para, pa je govor "Istorija će mi dati za pravo" štampan u 20.000 primeraka, što je takođe bio visok tiraž.

List "Boemija" objavio je 1953. listu najčuvenijih ličnosti na kojoj se nalazio i Kastro. Kastrov pokret nije imao ime, a u jevnosti su se njegovi pripadnici zvali "fidielisti".

U leto 1954. godine Radio Havana je javilo, na Fidelovo zaprepaštenje, da je Kastrova supruga na platnom spsku Ministarstva unutrašnjig poslova, jer tamo radi i tamo prima platu. Kastro u to nije verovao, ali njegova polusestra mu je prilikom jedne posete rekla da je to istina, i da Mirta sada traži razvod! Mita se iduće godine udala za političara Emila Nunjeza Blanka. Kastru je ostalo da se bori za svog sedmogodišnjeg sina Fidelita.

Kastra je u zatvoru posetio i Ramon Hermida, ministar unutrašnjig poslova sa dva člana vladinog kabineta, koji je uskoro potom bio smenjen.

3. maja 1955. godine Bastista je proglasio amnestiju političkih zatvorenika, a 15. maja Kastro je izašao iz zatvoa. Pri izlasku je rekao: "Sledeći put ćemo uspeti".

Kastro je proglasio da će se njegov pokret zvati "Pokret 26. jul". Ime je dobio po datumu napada na kasarnu. 17. jula, Raul je zatražio azil u meksičkoj ambasadi i pobegao iz zemlje, to isto učinio je i Fidel, dve nedelje kasnije.

MEKSIKO, SUSRET SA ČEOM

Po dolasku u Meksiko Kastro je pronašao pukovnika u penziji, veterana španskog građanskog rata, Alberta Baja, Kubanca poreklom. Kastro je tražio od njega da obučava gerilskoj taktici njegovu buduću vojsku. "Koliko sam mogao da shvatim, on u tom trenutku nije imao ni ljude, niti jednog dolara u džepu." (Alberto Bajo). I, pored toga, Bajo je prihvatio. Kastro je tada imao dva vojnika – brata Raula, i druga Nika Lopesa. Treći vojnik se pojavio kroz par dana. Raul i Lopes doveli su Kastru argentinskog lekara Ernesta Če Gevaru. "Če je u Meksiko stigao iz Gvatemale kao priučeni revolucionar, jer ono šta je doživeo u toj centralnoameričkoj zemlji nije bila prava revolucija, nego državni udar u kojem su Amerikanci uklonili tamošnjeg liberalnog i neposlušnog predsednika Hakoba Arbensa".

U jesen 1955. godine Kastro je krenuo na put po Americi, da bi pridobio tamošnju kubansku emigraciju "za svoju stvar" i da prikupi što više novca. Kastro sve više deluje, pa ni Batista više ne spava, već šalje svoje ljude u Meksiko da uhode Kastra i da ga likvidiraju. Za njim je bila određena nagrada od 20.000 dolara. Sredinom januara 1956. Kastru sa Kube i iz SAD dolazi još 40 pristalica, ukupno ih je 60. Počinje obuka...

U proleće 1956. na zahtev Kube, meksička policija, ušla je u trag Kastrovim pristalicama i skoro sve ih je pohapsila. Međutim, na intervenciju bivšeg meksičkog predsednika, Kastro je oslobođen.

U jesen je Kastro kupio jahtu sa kapacitetom za samo 25 punika za 17.000 dolara, i iznajmio baraku za prihvat ljudi. Jahta se zvala "Grenma" (u prevodu sa engleskog – baba).

Frank Pais i Selija Sančes spremali su "doček" za Kastrovu ekspediciju: u okolini grada Santjago de Kuba na istoku zemlje, gde će se Kastro iskrcati, istovremeno će biti podignut ustanak. Kastro je planirao da će na ostrvo stići 30. novembra.

Predveče 24. novembra članovi Kastrove grupe, bilo ih je 82, ukrcali su se na jahtu na kojoj je bilo mesta za 25. A sa njima su bili oružje, hrana i oprema. U 1,30 po ponoći, 25. novembra isplovila je "Granma" iz luke Tukspan.

REVOLUCIJA

Plovidba "Granme" nije išla po Kastrovom planu. U vreme kada je jahta trebala da bude na obali, prešli su samo tri četvrtine puta. Tog dana, u zoru, prema planu Drank Pais je podigao usztanak koji je doživeo neuspeh. "Granma" je naobalu stigla sa dva dana zakašnjenja – 2. decembra, i to na pogrešno mesto. Jahta, čak, nije ni dovoljno prišla obali, jer se ispred nje nalazilo blato. Ljudi su morali da siđu s jahte i gaze po vodi i blatu. "To je pre ličilo na brodolom, nego na iskrcavanje" (Če Gevara).

"Ispunio sam obećanje. Vratio sam se na Kubu pre kraja 1956." – rekao je Kastro kas su konačno došli na obalu. Međutim, Batista je kroz dva sata od iskrcavanja saznao za to, zaveo je vandedno stanje i uputio volne patrole u potragu za Kastrom. Kastro je govorio seljacima na koje su nailazili da ga se ne boje, on je Kastro i došao je da oslobodi kubanski narod. Seljaci su javili Batistinim vojnicima da se Kastro iskrcao sa 200 ljudi... Noću 2/3. decembra Batisti je javljeno da je vojska pobila 40 pobunjenika i da su među njima braća Kastro. To je objavljeno u štampi. A novinar američke agencije UPI ga je poslao u svet. To je bila laž režima. Ipak, 5. decembra, Kastrovoj trupi se dogodio masakr. U podnožju Sijera Maestre, kod mesta Alegria del Pio, Kastrovi ljudi, njih 82, odarali su se. U četiri sata po podne, Batistine jedinice naišle su na njih. Vojnici su osuli vatru na pobunjenike koji su spavali. Jedan deo pobunjenika je ostao na mestu mrtav, a drugi se razbežao po šumi. Utvđrno je da je 21 pobunjenik poginuo, a 22 su odvedena u zatvore. Među ubijenima bio je i Kastrov zmenik Markes. A vlast je saopštila da je ubijen i Kastro,da je pobuna ugušena i da se vojska povlači.

Kastro se ipak spasao. Sa svoja dva saputnika on je stiga, 13. decembra, do kuće Ramona Monga, čiji je brat bio u "Pokretu 26. jul". 18. decembra pojavio se i Raul sa četiri pobunjenika. Sutradan i još jedan. "Sada znam da ćemo ovaj rat dobiti" – rekao je Kastro tada. 21. decembra pojavio se Če Gevara, koji je bio ranjen, sa još 7 drugova. Zajedno sa četiri seljaka koja su im se priključila bilo ih je dvadeset.

Da Kastro nije mrtav, uverili su se 16. januara 1957. godine kada su Kastrove trupe napale kasarnu kod mesta La Plata, zauzeli je i spalili. Tom prilikom zarobljena su tri vojnika i veća količina oružja.


U mesecu februaru 1957. godine kod Kastra je došao reporter "Njujork rajmsa" Herbert Metjus. On je bio izveštavač iz španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata. Desilo se to takoda je Kastro, da bi privukao pažnju, poslaou u Havanu svog čoveka da stupi u kontakt sa nekim od stranih dopisnika. Uspelo je. Novinar je kod kastra došao 17. februara 1957. godine. Kastro ga je impresionirao: organizoavo je u svom štabu živu aktivnost. Kod njega su dolazili kuriri sa "drugog fronta", zvali ga na poljski telefon, stizale poruke iz Santjaga. Novinar je u Njujorku napisao reportažu i intervju sa Kastrom i njegovim pobunjenicima, Kastro je bio na naslovnoj strani, lansiran u svet kao heroja. Reakcije režima su bile žestoke. Tvrdili su da je Kastro mrtav i da je to u novinama fantastika. Odgovor je stigao sutra: u novinama su objavljene slike Kastra, novinara i gerilaca.

13. marta, vođa studentskog pokreta, Hose Antonio Ečveria, Kastrov saveznik, sa 150 studenata, uapo je u Predsedničku palatu u nameri da ubije Batistui oslobodi Kubu pre dolaska kastrovih gerilaca. Međutim, Batista je pobegao preko krova, a 40 studenata je pobijeno. Sredinom maja, bivši predsednik Kube Prio poslao je brodom zaverenike iz Amerike da organizuju obaranje Batiste, ali se i ovaj pokušaj završio neuspehom: 23 od 27 zaverenika je poginuo. Pobunu je pokušao i pukovnik Tabernilje u kojoj su 33 oficira izgubila živote.

Fidel Kastro, sa svojih 127 gerilaca dobija krajem maja bitku u mestu El Uvero. U napadu na vojnu kasarnu ubijeno je 14 vojnika, a poginulo 6 pobunjenika. Nakon ove bitke Če Gevara, koji je dotad bio lekar Kastrove vojske, pošto se u bici pokaza neviđenu hrabrost, postae jedan od vođa, u kome Kastro vidi svog najbližeg saradnika. Imenuje ga činom "El comandante" (major), a 30. jula ga postavlja za komandanta "Drugog fronta" svojih pobunjeničkih trupa.

Decembra 1958. godine Kastrove trupe se bore na dva fronta: prvi, kojim komandije Če, ide preko Santa Klare ka Havani; a drufi, kojim komanduje Raul Kastro, ide ka istoku zemlje. 24. decembra 1958. počinje bitka za Santa Klaru, poslednje uporište trupa diktatora Batiste. Borbom rukovodi Če Gevara. Ceo garnizon sa 2.500 ljudi u Santa Klari se predaje 29. decembra, a Batista je u noći između 31. decembra 1958. i prvog janura 1959. potpisao dekret kojim podnosi ostavku, a potom avionom sa svojom porodicom i 40 svojih ljudi beži u Dominikansku republiku, a odatle sa milonima dolara na Floridu.

Sutradan, 2. januara Če sa svojim trupama pobedonosno ulazi u Havanu bez i jednog opaljenog metka. Ova vest Kastra stiže u njegovom štabu u blizinu Santjaga u koji će uskoro ući. 8. januara 1959. Kastro je pobodonosno umarširao u Havanu.

"Revolucija zapravo sada počinje" – rekao je tada Kastro.

Vojska Fidela Kastra je na kraju 1958. godine imala oko 3.000 boraca, mada su neki tvrdili da ih je bilo više. Zvali su ih barbudosi, jer se niko sem Raula, nije brijao od iskrcavanja do pobede.

U Havani su Kastra dočekale kubanske mase.

16. februara Kastro je preuzeo dužnost predsednika revolucionarne vlade na Kubi.

INVAZIJA U ZALIVU SVINJA

"Zamisao je bila jednostavna. Uz materijalnu i logističku podršku Amerike, ali bez direktnog vojnog angažovanja njenih vazduhoplovnih i pomorskih snaga, oko 1.500 kubanskih azilanata, zakletih neprijatelja režima Fidela Kastra, uz neposredne instrukcije i operativnu pomoć CIA, iskrcala bi se iznenadno na obalu Kube i krenula ka Havani, potpomognuta dejstvima svoje avijacije."

Takođe, u međuvremenu, američki tajni agent bi trebao da podigne na noge protivnike Kastrovog režima, kako bi se udarilo i spolja i iznutra. Bio je to plan šafa američkog Stejt departmenta, Džona Fostera Dalsa. Pomoć mu je bio njegov rođeni brat, Alen Dalas, direktor CIA. Operaciju invazije u Zalivu Svinja odobrio je predsdnik Ajzenhauer, koga je posle nekoliko meseci zamenio Kenedi. Operacija je spremana više od godinu dana.

15. i 16. aprila 1961. antikastristička aviacija je bombardovala strateške tačke na Kubi. Na aeorodrum u Majamiju sleto je, u kubanskoj uniformi, u kubanskom vojnom avionu, pilot koji je rekao da je pobegao sa Kube, da je tamo rasulo i da Kastro gubi kontrolu. Ovo je potvrdio američki ambasador Adlaj Stivenson. Međutim, da je ves lažna, otkrili su američki novinari: Kuba nije imala takav model aviona.

Dan pre ivazije, na Floridi je formirana kubanska izbeglička vlada, na čelu sa Mirom Kardonom. Ova vlada će po ulasku invazionih snaga u Havanu, sebe proglasiti za novu vlast Kube.

Krajem 1960. kubanska kontraobaveštajna služba, koja je imala svoje ljude na Floridi među Kubancima, došla je do nekih podataka, tako da je Kastro znao da se nešto priprema. Kasnije, u obelodanjenoj tajnoj arhivii CIA moglo se pročitati da je Kastro znao i tačan datum invazije. CIA je u aprilu uhvatila jednu depešu sovjetske ambasade u Mekciku, u kojoj je pisalo da je početak invazije 17. aprila. "Kenedi je bio ljut kao ris." Bio je ljut na Ruse, ajzenhauera i na "Njujork tajms": "Kastru i Rusima ne trebaju nikakvi tajni agenti. Dovoljno je da čitanu naše novine...".

Kastro šalje Raula na jug, a Gevaru na sever ostrva.

U zoru 17. aprila primećenja su neobična svetla i svetlosni signali pored same obale u reonu Zaliva svinja. Požurili su ka obali, odakle su ih dočekali rafalima. Prvi antikastristi već su se iskrcali, a iz aviona su iskakali padobranci. Kastro šalje sve trupe tamo a 7 od 8 borbenih aviona je podigao u vazduh, upućena je i elitna milicija. Sam je seo u džip i otišao na obal, gde se vodila žestoka borba. Kubanci su iz artiljerije iaviona tukli brodove, a na obali se vodila borba prasa u prsa. Potom stižu i tenkovi, Kastro je bio u jednom od njih, pod punom ratnom opremom. Dva invaziona broda su potopljena. Posle tri dan aborbi sve je bilo gotovo: neprijatelj je savladan. Zarovbljeno je 1.189 pripadnika invazionih trupa, a poginulih je bilo 116, a ostali, jedna trećina, uspeli su da pobegnu brodovima. Kubanski gubici: 176 ubijenih, oko 300 ranjenih.

Sledilo je Kastrovo ispitivanje, onih 1.189 zarobljenika i to pred TV kamerama. Utvrđeno je da je 800 njih iz bogataških kubanskih porodica, 175 su bili profesinalni vojnici diktatora Batiste i kriminalaca.

Kastro je prista da će pustiti zarobljenike, ako mu u zamenu za svakog daju po traktor. Amerikanci su odbili. Krajem sledeće godine Amerikanci su za 52 miliona dolara otkupili ratne zarobljenike.

"KUBA NIJE SAMA"

Komunistička partrija na Kubi je priznala Kastrovu revoluciju, ali je svoju podršku ograničila na svom kongresu.

Kastro je 9. januara 1959. napao latifunizam, iza koga je uglavnom stajao američki kapital, i nagovestio onovne kriterijume agrarne reforme. 17. maja 1959. na Kubi je donesen Zakon o agrarnoj reforni po kome je maksimum iznosio 400 hektara. Zemlja je bila podeljena seljacima, a ostatak je pripao državi. Fidel je u Havanu pozvao 500.000 seljaka.

Krajem 1959. donet je socijalni zakon za sve radnike.

Krajem 1959, tačnije 11. decembra 1959. predsednik Ajzenhauer i CIA donose prvi plan za obaranje režima Fidela Kastra, Operacija invazije u Zalivu svinja, koja će biti sprovedena tek za vreme predsednika Kenedija.

10. februara 1960. u posetu Kubi došao je potpredsednik sovjetske vlade, Anastas Mikojan, a 8. maja su uspostavljeni diplomatski odnosi između Kube i SSSR.

29. juna 1960. Kastro je nacionalizovao strane petrolejske kompanije, a 15. oktobra i sitne gradske firme na Kubi. 6. jula Ajzenhauer je smanjio uvoznu kvotu za kubanski šećer, a 30. oktobra iz Vašingtona zabranju bilo kakav uvoz sa Kube. 31. januara SAD su prekinule diploatske odnose sa Kubom i zatvorile svoju ambasadu u Havani.


"Te 1960. godine, u vrhu kubanske revolucije, koju je Vašington na početku smatrao kao liberalno – građensku, počeo je da se pominje nje socijalistički karakter."

Kastro je sa pratnjom od 85 ljudi u avionu kubanske avio kompanije "Kubana" došao 18. septembra 1960. u Njujork. Došao je na sedincu UN. Čim je Kastro s pratnjom izašao iz aviona, Kubanci su ga digli u vazduh: da ga Amerikanci ne bi zaplenili kao kompenzaciju za nacionalizovanu imovinu na Kubi. Na ulicama Kastra je dočekalo 8.000 Kubanskih emigranata koji su pobegli sa Kube posle njegove revolucije, i dovikivali mu pogrdne parole i poklike. Kastru je saopšteno da je njegovo kretanje ograničeno samo na Njujork, pa je on javio Raulu da u Havani sazove vladu i ograniči kretanje američke ambasade samo na području Havane. Zatim, nijedan hotel u Njujorku nje hteo da primi Kastra i delegaciju. On je sa stvarima i delegacijom otišao u Palatu UN i od generalnog sekretara UN, Daga Hamaršeldoma, tražio smeštaj i rekao da neće mrdnuti iz Palate dak ne nađe smeštaj za njegovu delegaciju, a ako to ne učini, povešće svoje ljude u Central Park i tamo razapeti šatore. Kastro je potom otišao u napušteni hotel "Tereza" usred crnačkog Harlema, "tamo gde niko od belaca ne zalazi. Menadžeri tog hotela i crnački živalj Harlema, oduševljeno su dočekali Fidela. Slavlje na ulicama oko hotela trajalo je celu noć i neće prestajati dok Kubanci ne napuste Njujork."

20. septembra ispred Hotelase u crnoj limuzini pojavio Nikita Hruščov i zagrlio Kastra. "Došao sam kod Kastra da mu stisnem ruku u znak simpatija i solidarnosti u situaciji kada su ga Amerikanci tako bezočno maltretirali. Odlaskom u taj Crni hotel i u tu Crnu četvrt Njujorka hteo sam da pokažem svoju sloidarnost i sa Crncima i sa Kubanicma..." (Nikita Hruščov). Par dana kasnije Hruščov je Kastra pozvao na večeru u sovjetsku rezidenciju u Njujorku. Potom u posetu Kasru došao je indijski premijer Nehru, predsednik egipatske vlade Naser... 26. septembra bio je red na Kastra da se obrati Generalnoj skupštini UN. Bio je u uniformi sivomaslinaste boje, sa nečim naduvenim u desnom džepu. Stao je za govornicu, osmotrio salu, podigao bradu, a onda iz džepa izvukao poveći termos, napunjen kafom ili vodom, stavio ga pored mikrofona pogledao ponovo preko sale i počeo da govori. Govor je trajao puna četiri i po sata, i ušao je u Ginisovu knjigu rekorda. Novine su objavile sliku njegovog nastupa sa termosom na govornici. "Fidel to ume". ( 6. septembra 2000. popeo se na govornicu, pogedao salu, pa potom u govornicu ispred sebe. Pored čaše i mikrofona, tu je bila i signalana sijalica koja je crvenim svetlom upozoravala da govornik ne prekrši propisno vreme. Kastro je izvadio iz džepa belu maramicu i prekrio je. Cela sala je aplaudirala. Fidel je izgovorio svoj petominutni govorn i sišao sa govornice. U novinama je objavlejna slika kako Kastro pokriva maramicom signalnu sijalicu.)

P.S. Malo sam okrenuo redosled: Prvo ide ovaj tekst pa "Ivazija.."

VAŠINGTON – MOSKVA – HAVANA

Neuspela američka invazija "gurnla je Kastra u naručje sovjetskog bloka". On je izjavio da je marksista – lenjinista. Na prvomajskoj proslavi 1961. godine saopštio je da je Kuba od tog dana i zvanično socijalistička država.

Nekoliko meseci kasnije Kastro formira Ujedinjenu partiju socijalističke ravolucije koju su sačinjavale Kstrov "Pokret 26. jul", bivša Komunistička partija Kube i studenska Federacija Kube.

"Ako biste me zaitali da li sam sebe smatrao revolucionarom dok sam bio u Sijera Maesti, odgovorio bih vam da jesam, da sam onda bio uveren da sam revolucionar. A da ste me zapitali da li sam bio marksista – lenjinista, rakao bih vam ne. Isto kao što bih vam rekao da sebe nisam smatrao komunistom. A posle sam napravio ceo krug. Danas mi je jasno da u moderdnom svetu niko sebe ne može smatrati istinskim revolucionarom, a da nije marksista – lenjinista.« (Kastro)

"Vi Amerikanci ste počinili kardinalnu gršeku što ste nas više gurali i primoravali da se povezujemo sa sovjetskim blokom, to se Kuba sve snažnije priklanjala komunizmu. Kuba nije izabrala marksističku liniju. Mi smo se tamo našli na putu naše revolucije, jer smo uradili stvari kojeliče na marksizam." (Gevara)


U jesen 1961. godine odvijala se američka tajna operacija "Mungos": obaranje i likvidacija Kastra. 23. januara 1962. godine Kuba je isključena iz organizacije američkih država (OAD), a Kenedi 3. februara 1962 naređuje totalnu akonomsku blokadu Kube kojoj se priključuju sve latinoameričke države sem Meksika. Spas Kube – SSSR.

Događaji koji će se desiti 1962. godine u oktobru kojji će dovesti svet na ivicu nuklearne katastrofe. Kastru su bile potrebne atomske rakete da bi spasao Kubu od napada. "Za Hruščova to jeste bila bratska pomoć Kubi... Za Moskvu, ovo je bio dar s neba. Kuba je bila šansa da Rusija Amerikancima takoreći pod prozor, ubaci svoje rakete na atomski pogon, i tako Vašingtonu parira za atomske rakete instalirane u Turskoj, Rusima pod prozor."

Na sastanku u Kremlju odlučeno je da se Kastru ponude rakete. Četiri dana posle sastanka na Kubu je stigla sovjetska vojna delegacija. Sergej Birujzov, maršal koji je predvodio delegaciju predložio je Kastru instaliranje 42 rakete. Nekoliko dana kasnije, Kastro je prihvatio. 10. juna Predzilijum Vrhovnog Sovjeta doeneo je odluku o vojnoj pomoći Kubi. Na kubu je poslato 40 raketa sa atomskim glavama, dometa 2.200 nautičkih milja i 24 rakete dometa 1.100 nautičkih milja, dovoljno za Vašington i Njujork. Jedna atomska glava na tim raketama imala je 225 puta veću razornu snagu od atomske bombe koja je bačena na Hirošimu. "Krajem tog leta na Kubil su bila stacionirana 41.902 sovjetska vojnika, među kojima je bilo i stručnjaka za rakete, pilota, vojnih savetnika, pomoraca, špijuna i eksperata raznih drugih vrsta i profila."

Amerika nije bila obaveštena baš o svemu. Oktobarska raketna kriza je počela 14. oktobra. Američki vazuhoplovni major nadletao je Kubansko ostrvo u špijunskom avionu. Leteo je visoko, znao je da na Kubi imaju sovjetske protivavionske rakete, ali je snimao. Kada su filmovi razvijeni, videli su: Rusi na Kubi instaliraju raketne lansirne rampe i skladišta za rakete sa atomskim glavama!

20. oktobra Kenedi se obratio naciji i saopštio sa uspostavljaju vonju blokadu Kube i da traže povlačenje svih sovjetskih ofanzivnih raketa sa tog ostrva i da će, ako sa Kube bude ispaljena samo jedna raketa uzvratiti udarima na Kubu, zemlje sovjetskog bloka i na sam Sovjetski Savez. Američke, Ruske i Kubanske trupe bile su stavljene u stanje maksimalne pripravnosti... Hruščov je popustio. Rekao je Kenediju da će povući atomske rakete sa Kube, ali pod uslovom da SAD ukinu vojnu blokadu Kube i da neće preduzimati invazju, kao i da povuku svoje rakete iz Turske. Prihvatio je (Hruščov) da tim eksperata nadgleda povlačenje raketa. Kastro se protivio pa je rešeno da timovi UN inspekcije izvrše iz mora i vazduha. Kenedi je još iznudio i rešenje pitanja oko raketa u Turskoj bude u toku narednih 5 meseci.

Kada je Kastro čuo da je Hruščov naredio povlačenje ruskih raketa, Kastro je izgovorio: "Kurvin sin, kopile, govnari...". Takođe, ljuti su bili Kubanci koji su na ulicama skandirali:

"Nikita, Nikita,
que se da
no se quita." (Nikita, Nikita, šta se da ne uzima se). A neki i:

"Nikita, mariquita,
que se da
no se quita." (Nikita, pederu, šta se da ne uzima se).

Ipak, kad su se sveli računi: na dobitku je bio Kastro: dobio je garanciju da neće biti nove invazije na Kubu. Hruščov je rekao da bi da su tražili "sigurno dobili još ovo: da se ukine američka ekonomska blokada Kube i da se Kubi vrati vojna baza Gvatenamo, koju Amerikanci na silu drže još od početka 20. veka". (Hruščov)

KUBA 1963 – 2006


1963.

27. aprila Kastro je otišao u prvu posetu Sovjetskom Savezu.

6. avgusta 1963. umrla je Kastrova majka.


1965.

1. aprila Če odlazi da ratuje u Africi.

3. oktobra Kastro je formirao Komunističku partiju Kube i njen Centralni komitet.


1966.

6. novembra Če Gevara se vraće iz Afrike i započinje gerilu u Boliviji.


1967 – 1998.

Če Gevara je ubijen u mestu La Igera u bolivijskoj džungli 9. okotbra. 1967.

Marta 1968. Kubanska vlada ekspropriše sve privatne firme na Kubi.

Kasto 10. novembra 1971. odlazi u posetu Salvadoru Aljendeu u Čile.

Kastro učestvuje 5. septembra 1973. na četvrtom samitu Pokreta nesvrstanih u Alžiru.

Kuba 11. novembra 1975. šalje kontigent vojnih rtupau Angolu.

15. februara 1976. Kuba na referndumu usvaja svoj prvi Ustav.

Šesti samit Pokreta nesvrstanih održava se u Havani 3. septembra 1979.

26. jula 1988 Kastro je napao Gorbačovljevu perestrojku kao pobunu za socijalizam. A 11. sptembra 1991. Gorbačov saopšteva da Rusija povlači poslednje sovjetske trupe i vojne savetnike sa Kube.

24. februara 1992. na Kubi su ordžani prvi direktni opšti izbori za Nacionalnu skupštinu.

27. jula 1993. na Kubi se ponovo vraćaju seljačke pijace i privatne radnje.

Do prvog građanskog protesta protiv vlasti dlazi 5. avgusta 1994. godine.

21. januara 1998. Papa Jovan Pavle Drugi dolazi u posetu Kubi.


2001 – 2004

Za vreme govora u Havani Fidel 23. juna 2001. pada u nesvest, ali brzo dolazi k sebi i vraća se na televiziju da dovrši govor.

12. maja 2002. Bivši američki predsednik Džimi Karter dolazi u posetu Kubi.

Predsenik Džordž Buš formira 5. decembra 2003. "Komisiju za pomoć Kubi": pripreme za prenos vlasti na Kubi.

14. decembra u Havani predstavlja "program političke tranzicije" za Kubu.

20. oktobra 2004. Fidel je posle silaska sa govornice polomio nogu i ruku prilikom pada pred publikom.


2006.

31. jula Klastro saopštava da je bolestan, da mora da ide na operaciju i da privremeno vlsat na svoga brata Rula.

13. avgusta Kastro rođendan, umesto na manifestaciji, proslavlja u bolnici.

11. septembra 2006. u Havani je, bez Kastrovog prisustva, održan 14. Samit nesvrstanih.

Uspeo je da ocuva Kubu, njenu nezavisnost i to je ta najveca njegova velicina. Toliko pritisaka i ucena, blokada skoro da se covek cudi da su Kubanci uopste zivi. Los zivot smrdljivi kapitalisticki smrad propagira u svetu kao produkt komunistickog sistema a znamo da je to produk imperijalnih ciljeva Amerike i dugogodisnje sabotaze i diverzije amerike. Pamcenje me ne sluzi, ali po pitanju nesvrstanih..tada su oni i popustili je nastalo zalaganjem Fidela Kastra da se nesvrstani pokret stavi pod nadzor Rusije, sto je ipak totalno suprotno od cilja i osnivanja...ovo ovako nemojte uzeti zdravo za gotovo ali ipak mislim da je vrlo blizu. Pokret nesvrstanih je bio cilj i meta oba bloka....a samo ime nesvrstani govori dovoljno za razumevanje.

Bilo kako bilo,Kastro uopste nije dobro. Imam jako dobrog prijatelja koji je KUBANAC,pa me on uredno obavestava o desavanjima na Cubi, o kojima mi nemamo pojma. Kada se Kastro poslednji put obratio naciji izgledao je kao les...

Citao sam u jednom nedeljnom listu ( CH) da je americka obavestajna sluzba, pocetkom sezdesetih godina sebi stavila za jedan od glavnih zadataka da likvidira Fidela Kastra ( rodjen 1926 ) diktatorski predsednik Kube.

Putem koga ?

CIA tajna sluzba SAD-a

Kako?

Tajna sluzba, je ne samo jednom planirala.vec odmah, nekoliko puta, ubistvo Fidela Kastra.
1.) Otrov u Cigrama.
Kubanski predesnik je trebalo da dobije " poklon" sanduk sa cigarama, koji mu je trebalo doturiti.

2.) Thallium u cipelama. Dejstvom toga otrova je trebalo da izgubi svu kosu i svoju legendarnu bradu. Bez dlaka na bradi bi " Brada " kako su ga njegovi postovaoci zvali izgubio ugled.

3.) Biolosko vodjenje rata.

Kastro je voleo da roni.
Zato je CIA izplanirala specijano odelo za ronjenje, cije bi unutrasnja strana bila inficirana bakterijama tuberkuloze.

Uspesno??

Ne.
Najveci deo planova nije nikada ni sproveden, jer je vec i sama CIA smatrala da te planove nije moguce obistiniti.

Zasto??

Pocetkom sezdesetih godina je CIA planirala ubistvo Fidel Kastra, zato sto SAD-e nisu htele komunisticko gnjezdo tako blizu svoje granice.
Osim toga je postojao i finansiski motiv.
Nakon preuzimanja vlsati od strane Fidel Kastra su sve firme u vlasnistvu SAD-a konfiskovane i presle u drzavno vlasnistvo kube.

Americka mafija se drage volje dala agazovati od strane SAD-a za razne atentate na Kastra. Kastro je naime unosan posao sa drugama i kazinoe kao i prostituciju u kubnaskom glavnom gradu Havani rasturio, sve do jednoga, sto je americkoj mafiji zadalo veliki udarac.


Pa sta sad covek na to da keze??

" Zivela demoratija" i SAD.


Probudi se vec jednom, radni narode.

Valter