04. maj 1980.

U svijetu su se gomilali problemi. Tito vise nije imao snage da se bori, Tito koji se borio za bolji zivot obicnog covjeka. Ordenom narodnogheroja odlikovan je tri puta. Nije se bojao smrti. Jednom prilikom je rekao:

"Smrt zavisi od toga kako je neko zivio.

Ako ste uradili nesto korisno, to ce vas nadzivjeti.

Ako je netko imao neku korisnu ulogu u zivotu,

cak ni tad nece svijet krenuti nizbrdo kad on umre.

Ono sto je uradio, zauvjek ce ostati.

To mnogo zavisi od tog sta je neko uradio za drzavu

ili za narod. Istorija je dugacak proces.

Ljudi nikad ne zaboravljaju sta je bilo dobro kod nekog drzavnika.

Oni ce se uvijek sjecati onog dobrog u njegovim djelima.

Postoji poslovica:

Srecan je onaj koji vjecno zivi.

To, u stvari, znaci da je on ucinio

nesto dobro."

Tito nije bio sam u svojoj borbi Oskar Davico u svom djelu

"Poruke Ljubavi", koje je objavljeno 1980 napisao:

"Niko nikad na svetu nije doziveo tako sveopste izraze brizne ljubavi kakva sad s privrzenom neznoscu zapljuskuje Tita i okruzuje ga njom sa svih strana. Jesu li to neki neprobojni zastitni bataljoni saosecanja?
Ta se ljubav u svakom slucaju ispoljava kao opstenarodni plebiscit odanosti, poistovjecujuci se s Titom u dobru, tegobama i ostalom svemu.
Znam ljude koji za one krizne posleoperativne noci nisu ni oka sveli; znam ih koji su u ocekivanju prvog biltena posle prebacivanja iz sok-sobe u onu normalne nege, bili kao paralisani; ali znam ih takode koji su se za sve to vreme bacali grudacke na rad savladujuci teskoce koje ranije ne bi tako kao od sale.. Jesu li tom dodatnom snagom, Nadoslom im neznano odkud, otklanjali crne misli i zagusivali zebnje? Ne znam. No, kad su novine donele onu vec slavnu i radosnu fotografiju troheroja Tita su razgovoru sa svojim sinovima, popucale su brane koje su dotle zaglusivale misli obuzdavale osecanja: pisma i telegrami su poleteli iz dusa i dolazeci odasvud, saopstavali radost zbog jos jedne herojske pobjede nad smrtnim zlom. Telegrami i pisma porucivali su istu radost kazujuci koliko su im posiljaoci srecni sto je sve podneo i izdrzao i da je sad svima lakse zivjeti. Videli su ga nasmesenog na slici, sigurno da ce dobar i cio preboleti rane.
Nije zabelezeno da je ijedan drzavnik posle 35 godina upravljanja tako slozenom zajednicom, kakva je Jugoslavija, doziveo toliko simpatija i toliko podrske koje i sad tako prirodno i spontano uziva Tito.
Bez obzira na rezultate, period od 35 godina koji su zajedno prozivjeli narodi, narodnosti i Tito, nije navikao ljude ove zemlje na obilja i lakoce. Sve sto se tu postiglo - a postiglo se mnogo vise nego mnogo - delo je njegovog uma i njihovih zajednickih ruku, teskog rada uz lisavanje svake vrste, uz znojenje i zuljeve. Pozrtvovanja je trazila ova izgradnja. Ona podsjeca po mnogo cemu na nemoguce izvlacenje sebe sopstvenim rukama iz blata i rusevina koje su nas bile zatrpale i bacile ispod svoje sopstvene nulte tacke. Isto je tako mnogo odlucnosti i srcanosti iziskivala istovremeno odbrana nezavisnosti i sticanja ravnopravnosti izmedu malih (kao sto smo mi) i velikih i mocnih ( kakvi mi nikad necemo biti i ne zelimo biti ).
"Dok je njega", moglo se cuti i ovih dana na ulicama i na pijaci, u vozilima GSP i u radnjama, po kafanama i na svim mjestima gdje se skupljaju ljudi, "nista nema da brinemo".
Jedan mi je drug prepricao i odgovor koji je cuo na taj uzdah: -" A kad ga, molicu, nece biti medu nama? Garantovano mu je ovdje mesto dok je i poslednjeg jugoslovenskog uveta. Brisi zato bako, brigu i neznanje".
"Za ovih smo decenija navikli sebe da mu kao glavi i staresini zadruge prepustimodonosenje svih odluka. I imali smo pravo", rekao mi je ovih dana jedan njegov bliski saradnik.

Da pomenem i onog malisana koji mu je poslao deset dinara - svoju ustedevinu - da kupi sebi mandarine za koje je "cuo da osvezavaju".

Ali dosao je i taj 4. maj 1980. u eter je otisla grozna vijest .Ona je glasila:

"CK SKJ i Predsjednistvo SFRJ objavili su veceras u 18 casova proglas u kojem se kaze:

-Radnickoj klasi, radnim ljudima i gradanima, narodima i narodnostima SFRJ -

Umro je drug Tito
Mnogi nisu mogli da prihvate tu vjest. U njihovim srcima bio je Tito bio ziv. Oni su se kleli da sa njegovog puta ne skrenu. I oni su bili ti koji su nastavili Titovu posljednju bitku bez svog Vrhovnog komadanta.
Tako Jara Ribnikar pise maja 1980. god:
Covek koji je hranio svojim bicem
4. maja 1980. godine zavrsilo se Titovo dugo putovanje kroz zivot. Nije putovao sam. Nikada. Putovali su radnici, seljaci, studenti, zeljeznicari i slikari, visoko pismeni i nepismeni, putovali su na raznim jezicima ljudi sa Titom, putovali su i pevali borbene pesme, putovali su i umirali,putovali su i padali od umora i zime da bi se opet digli, jer je Tito putovao dalje, pa i mi dalje sa njim, pa makar i smrznutih nogu, putovali su i putovali smo, gladni pa i makar i u neizvesnost, ako se Tito tamo uputio, putovali smo opkoljeni od pocetka tvrdavom zaostalosti, putovali smo kroz zice neslobode, iz mraka, spasavajuci se od mrznje, od zla. Straha je nestajalo sto je dalje odmicalo Titovo putovanje kroz zivot. Sve je vise bilo nasmijane djece, sigurnih zena, odvaznih ljudi. Nastalo je vreme sigurnosti. Predah, radost, ljubav medu ljudima. Svi su razumjeli odjednom. Ako su ih i rastavljale prepreke razlicitih jezika, ljudi su se preko njih dovikivali: "Tito". Da bi se sa druge strane cuo odgovor: "Tito". I svi su osjetili veliku zahvalnost: najljepse je kad te drugi razumije. I ponavljali su ljudi u sebi: "Tito".
Da ima sile koja moze da nareduje svima na ovoj planeti rekla bih joj: ucini da se kalendar promeni. S Titom je otisla Titova epoha. Odsad cemo ovako racunati vreme: Prvi dan bez Tita. Drugi dan bez Tita, i tako godinama, decenijama, stotinama i hiljadama ljudskih godina.
Ne mozemo da se spalimo na lomaci zajedno, sa Titom, svi mi, koji u sebi nosimo kraj Titove epohe. Ne mozemo jer su kraj nas, koji smo njegovi saborci, milioni novih putnika kroz zivot, putnika koji su se Titu prikljucili, mladi, a mnogi jos nejaki, trcali su za Titom, koracali s njim i za njim, grabili istoriju iz njegovih reci, iz njegovih pokreta, iz njegovih ociju, iz njegovog osmjeha. Oni, mladi od nas i oni sasvim mladi, oni su takode Titova epoha. I oni ce je iznjeti na svojim mladim plecima iz crne tuge koja nas je sve u ocaj bacila, tako da smo gotovo u njoj iznemogli.... Da, nece biti dana bez Tita, mladi ce ga nositi u sebi. Nece biti meseca ni godina bez Tita, ne damo mi da budu dani bez Tita, neka se mjenjaju vekovi i milenija, Titova epoha traje, mora da traje i trajace dok ima ljudi na ovome svetu!
Jednog dana ce stanovnici ove planete kazati: "Odavno , pre hiljadu godina, ziveo je i na danasnji dan, 4 maja, umro jedan neobican covjek koji je umeo da nahrani svojim bicem stotine hiljada zivih ljudi. Bio je to Josip Broz Tito, iz Jugoslavije."

]

* Deda je planirao da Novu godinu doceka u Karadjordjevu, a da posle toga dodje u Igalo, na oporavak. I ja sam otisao u Igalo da ga tamo sacekam. Medjutim, lekari su promenili plan. Odluceno je da ode u Ljubljanu. U tom smeru sam krenuo i ja. Tamo su mu prvo napravili baj-pas na venama na nozi, a da je tada izvrsena amputacija, mozda ne bi umro. Ali to nije ucinjeno..U vozu, na putu za Ljubljanu, sef kabineta Badurina je rekao..*Druze Tito i Ruzvelt je vladao bez nogu (paraliza)...* A deda je na to samo kazao..*Na ovaj svet sam dosao sa dve noge i tako zelim da odem*..A kada je ipak uradjena amputacija, bilo je vec kasno. Krenula je gangrena koja je zahvatila i bubrege...Bio sam uz njega sve vreme...*

komunistima i njihovim simpatizerima da ne nasedaju na Gradjanski savez (anti srbije) Gorana Svilanovica i ostale Evropejce, vrlo losih namera upravo prema Srbiji....a o komunistima da ne pricam !!!

Na danasnji dan umro je najveci revolucionar svih vremena, najsposobniji politicar,ekonomist,gerilac,strteg,neka mu je SLAVA!!!