Revolucije

Pedeset godina od buržoaske revolucije iz 1789. Pariz je došao u takav položaj da se nije mogla desiti nikakva nova revolucija koja ne bi imala proleterski karakter.

Ustanak radnika 1848. izbio je kao odgovor na zahtev vlade da se nezaposleni proteraju iz Pariza u udaljene provincije. Kravave borbe su trajale pet dana pre nego što je ugušen ustanak. Tada je buržoazija izvršila pokolj golorukih zarobljenika.

Luj Bonaparta je uspeo da se dočepa svih poluga vlasti 1851. Oduzeo je kapitalistima političku moć, pod izgovorom da ih štiti od radnika. Drugim carstvom, koje je nastupilo, upravljala je banda političkih i finansijskih pustolova.

Marks: „Drugo carstvo je bilo slavlje kosmopolitskog lopovluka, hohštapleri svih zemalja dojurili su na njegov poziv da učestvuju u orgijama i u pljačkanju francuskog naroda”. I dalje: „Drugo carstvo je bio jedini mogući oblik vladavine u vreme kada je buržoazija već izgubila sposobnost da vlada nacijom, a radnička klasa tu sposobnost još nije stekla”.

Luj Bonaparta je imao za cilj da vrati izgubljene Napoleonove granice i proširi se na levu obalu Rajne. To izaziva 1870. rat s Pruskom. U tom ratu carstvo je stalno trpelo poraze od Prusa.

Pariska revolucija je izbila 4. septembra. Neprijatelj je bio pred Parizom, a armije carstva su bile opkoljene i u beznadežnom položaju. Carstvo se srušilo kao kula od karata i ponovo je proglašena republika.

Obrazovana je vlada nacionalne odbrane i formirana Nacionalna garda u kojoj su radnici bili u većini. Uskoro je došlo do sukoba između Nacionalne garde i vlade sastavljene od buržoazije.

Trideset prvog oktobra radnički bataljon je izvršio juriš na Gradsku većnicu i zarobio članove vlade. Zatim je nekoliko malograđanskih bataljona uspelo da oslobodi članove vlade i sačuva postojeću vlast.

Dvadeset osmog januara 1871. kapitulirao je Pariz. Nacionalna garda je sklopila primirje s Prusima koji se nisu usuđivali da uđu u Pariz. Za vreme trajanja rata radnici su bili za nastavak borbe. Sada im je glavni protivnik postao Tjer, koji se nalazi na čelu vlade, i koji je vrlo dobro shvatao opasnost po buržoaziju od naoružanih radnika. Vlada se nalazi van Pariza u Versaju.

Osamnaestog marta Tjer je pokušao da otme artiljeriju od Nacionalne garde. Pariz je tog jutra odzvanjao od uzvika „Živela Komuna!". Tjerov general Lekont je naredio da se puca na nenaoružanu gomilu na Pigalu. Vojnici su odbili naređenje. Kada je ovaj general počeo da ih psuje, oni su ga ubili. Tjerov pokušaj je propao.

Centralni komitet Nacionalne garde u svom manifestu od 18. marta poručuje: „Proleteri Pariza usled poraza i izdaje vladajućih klasa shvatili su da je kucnuo čas kada oni moraju spasavati situaciju, uzimajući u svoje ruke vođenje javnih poslova... Oni su shvatili da je njihova najviša dužnost, i apsolutno pravo, da sami postanu gospodari svoje sudbine”.

Komuna je izabrana 26. a proglašena 28. marta. Bila je sastavljena od gradskih odbornika izabranih na osnovu opšteg prava glasa. Komuna je zakonodavno, i u isto vreme, radno i izvršno telo.

Članovi Komune su se delili na blankiste i pristalice Prudonove socijalističke škole. Blankisti su bili revolucionari po instinktu. Smatrali su da odabrana zaverenička manjina može u određenom povoljnom trenutku da izvede revoluciju. Zalagali su se za centralizovanu, disciplinovanu organizaciju. Blankisti nisu shvatili da se pomoću starog državnog aparata ne može izgrađivati nova revolucionarna vlast. Nedopustivo su stali pred vratima Francuske banke, što je bila velika politička greška. Banka u rukama komunara bi vredela više od hiljadu talaca. To bi omogućilo efikasan pritisak na buržoasku vladu da poštuje primirje.

Prudon je bio socijalista koji je zastupao interese sitnih seljaka i zanatlija, i otvoreno se protivio svakom udruživanju, smatrajući da je to okov za slobodu radnika. Komuna je bila grobnica Prudonove škole socijalizma.

Tridesetog marta Nacionalna garda je postala jedina oružana sila. Komuna je ukinula regrutovanje i stajaću vojsku. Policija je lišena političke funkcije i postala je odgovoran i smenjiv organ Komune.

Donosi se dekret o odvajanju crkve od države. Ukidaju se sva državna plaćanja za verske svrhe. Sva crkvena imanja postaju nacionalna svojina. Iz škole su uklonjeni svi verski simboli. Religija se u odnosu na državu proglašava privatnom stvari.

Spaljena je giljotina i srušen spomenik Pobednika — simbol šovinizma i mrženje među narodima.

Šesnaestog aprila Komuna je napravila popis fabrika u kojima su fabrikanti obustavili rad. Izrađuju se planovi za otpočinjanje rada u tim fabrikama, i donosi odluka da se radnici organizuju u kooperativne zadruge. Proglašeno je načelo: alat radnicima, zemlja seljacima, a rad svima.

Dvadesetog aprila je ukinut noćni rad u pekarama.

Tridesetog aprila se donosi odluka da se zatvore založni zavodi, uz obrazloženje da su oni ustanove za ekploataciju radnika. Poništena su sva dugovanja na ime kirije.

Uvedena je izbornost i smenjivost svih sudija i gradskih odbornika. Plate svih činovnika, počev od članova Komune pa naniže, izjednačene su s radničkim nadnicama.

Pariska komuna je bila prva istinska diktatura proletarijata.

Dok Komuna uspostavlja proletersku vlast, Pariz se stalno bombarduje od istih onih ljudi koji su prusko bombardovanje grada žigosali kao skrnavljenje svetinja.

Tjer moli Pruse da puste zarobljene vojnike.

Dvadeset trećeg aprila Tjer prekida pregovore sa komunarima o razmeni pariskog nadbiskupa i velikog broja popova za Blankija koji je bio u rukama versajaca.

Pruski car Bizmark upućuje ultimatum Tjeru — ili da se uspostavi carstvo, ili da se prihvate njegovi uslovi za mir. Desetog maja je potpisan mirovni ugovor između Prusa i vlade u Versaju. Tjeru se pojačava pristiglim zarobljenicima koje su Prusi pustili.

Dvadeset prvog maja, usled izdaje i nemarnosti, versajci su prodrli u grad. Prešli su preko terena koji je, po uslovima primirje, bio zatvoren za Pruse. Prusi su versajcima dozvolili da nesmetano prođu.

Tjer samouvereno izjavljuje: „Ja neću imati milosti".

Na uzvišenju Belvila poslednji branioci Komune su 28. maja pružali očajnički otpor. Onda je nastupila krvava nedelja. Umesto streljanja puškama, ubijalo se iz mitraljeza. Neki komunari su uspeli da se probiju i spasu prelaskom kroz pruske položaje. Prusima je bilo zabranjeno da propuštaju komunare, ali saksonski armijski korpus nije u potpunosti poštovao ovu odluku.

Pariski dopisnik jednog londonskog lista piše: „Dok se još čuju pojedinačni pucnji u daljini, a neprevijeni ranjenici umiru među spomenicima groblja Per-Lašez, dok 6.000 unezverenih ustanika u samrtnom očaju luta po lavirintu katakombi, i nesrećnike teraju ulicama da ih u gomili pobiju mitraljezima — sve se u čoveku buni kada vidi kafane pune ljudi koji piju apsint, igraju bilijar ili domine, kada vidi kako se razvartne žene šetaju tamo-amo po bulevarima i kada se čuje kako bučna galama bančenja iz separea otmenih restorana remeti noćnu tišinu”.

Komuna je trajala 72 dana. Od 18 marta do 28 maja 1871.

Dva dana po slamanju Pariske komune Karl Marks je pročitao pred Generalnim većem Internacionale svoj rad u kome je prikazan istorijski značaj Komune.

Marks je rad završio rečima: „Radnički Pariz sa svojom Komunom biće večito slavljen kao slavni preteča novog društva. Njegovi mučenici su večito živi u velikom srcu radničke klase. Njegove dželate istorija je već prikovala na onaj sramni stub sa kojeg ih ni sve molitve njihovih popova neće moći skinuti!”.

PROGLAS PARISKE KOMUNE
REPUBLIKA FRANCUSKA
Sloboda - Jednakost - Bratstvo
PARISKA KOMUNA
DEKLARACIJA FRANCUSKOM NARODU
(19. april 1871.)

U bolnom i strašnom sukobu koji još jednom nameće Parizu užas opsade i bombardovanja, koji izaziva prolivanje francuske krvi, umiranje naše braće, žena, naše dece satrvene pod granatama i kartečom, neophodno je da javno mnenje ne bude podeljeno, da nacionalna svest ne bude ničim pomućena.

Trebalo bi da Pariz i domovina zajedno znaju kakva je priroda, razlog, cilj revolucije koji se ostvaruje; trebalo bi, konačno, da odgovornost za bolove, patnje i nesreće čije smo mi žrtve, padne na one koji, nakon što su izdali Francusku i predali Pariz strancima, nastavljaju rušenje glavnog grada sa slepom i krvoločnom upornošću, da bi, u slomu Republike i porazu Slobode, prikrili dvostruko svedočanstvo njihove izdaje i zločina.

Komuna ima zadatak da potvrdi i odredi težnje i želje stanovnika Pariza; da precizira karakter pokreta od 18. marta, koji je neshvaćen, nepoznat i oklevetan od strane političara koji se nalaze u Versailles-u.

Na taj način, Pariz se muči i pati za čitavu Francusku, kojoj, svojim borbama i žrtvama, priprema duhovni, moralni, administrativni i ekonomski preporod, slavu i napredak.

Šta on traži?

Priznavanje i učvršćenje republike, takav oblik vladavine koji podrazumeva prava naroda i pravilan razvoj i slobodu društva.

Potpunu autonomiju Komune proširenu na sva mesta Francuske i osiguravanje svakom celokupnost njegovih prava, a svakom Francuzu puno ispoljavanje svojih sposobnosti i sklonosti, kao čoveka, građanina i radnika.

Autonomija Komune će imati kao granicu samo jednako pravo autonomije svih ostalih komuna koje pristupe ugovoru, čije udruženje treba da osigura francusko jedinstvo.

Neotuđiva prava u Komuni su:

Izglasavanje opštinskog budžeta, prihoda i rashoda; određivanje i srazmerna podela poreza; upravljanje lokalnim službama; organizovanje svoje magistrature, unutrašnje policije i nastave; upravljanje dobrima koja pripadaju Komuni.

Biranje činovnika i opštinskih funkcionera svih vrsta putem izbora ili konkursa, sa odgovornošću, i stalnim pravom kontrole i opoziva.

Apsolutna garantija lične slobode, slobode savesti i slobode rada.

Stalna intervencija građana u opštinske poslove slobodnim izražavanjem svojih ideja, slobodnom odbranom svojih interesa: garantije koje je Komuna dala svojim izjavama, same obavezuju da se nadgleda i osigura slobodno i ispravno vršenje prava izbora i javnosti.

Organizovanje gradske odbrane i Nacionalne garde, koja bira svoje šefove i jedina se stara o održavanju reda u gradu.

Pariz ne traži ništa više u ime lokalnih garantija, pod uslovom, razume se, da ponovo nađe u velikoj centralnoj administraciji, predstavništvu ujedinjenih komuna, ostvarenje i primenu istih principa.

Ali, pod zaštitom svoje autonomije i koristeći svoju slobodu akcije, Pariz zadržava za sebe kao što će se to razumeti, da izvodi administrativne i ekonomske reforme koje traži njegovo stanovništvo; da stvara vlastite institucije za razvoj i širenje obrazovanja, proizvodnje, razmene i kredita; da učini opštom moć i svojinu, sledeći potrebe momenta, želje zainteresovanih i praksom date podatke.

Naši neprijatelji se varaju ili varaju domovinu kada optužuju Pariz da želi da nametne svoju volju ili suprematiju nad ostalim delom nacije, i da teži nekoj diktaturi koja bi bila stvarni napad protiv nezavisnosti i suvereniteta ostalih komuna.

Oni se varaju ili varaju domovinu kada optužuju Pariz da teži razaranju francuskog jedinstva koje je uspostavila revolucija u jednoglasnim odobravanjima naših otaca, koja su se slegla u praznicima Federacije svih delova stare Francuske.

Jedinstvo, onakvo kakvo nam je bilo nametnuto do ovog dana od strane carevine, monarhije i parlamentarizma, je samo nerazumna, samovoljna ili tegobna despotska centralizacija.

Političko jedinstvo, kakvo želi Pariz, je dobrovoljno ujedinjavanje svih lokalnih preduzimljivosti, spontanog takmičenja i slobodno od svih individualnih snaga u pogledu zajedničkog cilja, blagostanja, slobode i sigurnosti sviju.

Komunalna revolucija, koja je počela na narodnu inicijativu 18. marta, najavljuje novu eru iskustvene, pozitivne i naučne politike.

To je kraj starog državnog i klerikalnog sveta, militarizma, funkcionarizma, eksploatacije, berzanskog zelenaštva, monopola, privilegija, kojima proletarijat duguje svoje robovanje, otadžbina svoje nesreće i nevolje.

Neka se već jednom smiri ova draga i velika otadžbina, zavedena obmanama i klevetama!

Borba koja se vodi između Pariza i Versailles-a je od onih koje se ne mogu završiti praznim kompromisom; takav ishod bi mogao da bude neizvestan. Pobeda, kojoj teži nesavladivom energijom Nacionalna garda, će ostati u ideji i pravu.

Mi se obraćamo Francuskoj.

Podsećamo je da Pariz poseduje u oružju isto toliko koliko u neustrašivosti; da brani poredak sa isto toliko energije koliko entuzijazma; da se žrtvuje sa isto toliko razuma koliko heroizma; da se naoružava samo požrtvovanošću za slobodu i slavu svih, da bi Francuska obustavila ovaj krvavi sukob!

Na Francuskoj je da razoruža Versailles, svečanim objavljivanjem svoje volje kojoj ne može ništa da odoli.

Pozivamo je da izvuče korist iz naših tekovina, da se solidariše sa našim naporima; da bude naš saveznik u ovoj borbi koja se može završiti samo trijumfom komunalne ideje ili propašću Pariza!

Što se tiče nas, građana Pariza, mi imamo zadatak da izvršimo modernu revoluciju, najobimniju i najplodniju od svih koje su obasjale istoriju.

Mi smo dužni da se borimo i da pobedimo!

....zato se banana drzavice SFRJ bore za EU, nezaposlenima vize a njima *raj na emlji*...u prvom *cinu* YU drame, proterani su po nacionalnoj i verskoj osnovi...ali nije dovoljno, treba jos 8emljaka najuriti*....sicardzije rade li rade..a komunisti debatuju, osnivaju se, cepkaju se...usitnjavaju i *drzavu i sebe*.!!!!!!!!!!!!!!!!

Pa zasto?... Zato sto ovi prvi nisu nista hteli da rade. Tako je i nastala nasa velika Nova Komunisticka Partija Srbije. Kitanovic nije hteo nista da uradi, mi u zrenjannu smo se pobunili i sada im je krivo...